Kada pomislite da ste umorne od svega, da deca ne pričinjavaju baš uvek radost kao što ste zamišljale, kada vas muž nervira jer neće da izbaci kantu za smeće, kada apsolutno sav posao vođenja domaćinstva padne na vaša pleća, znajte da niste u tome jedini, da se dobrom organizacijom može postići mnogo i da postoji jedna žena koja, pored posla u banci i evropskog radnog vremena, tri deteta, supruga koji zbog privatnog biznisa ne boravi često kod kuće, bolesne bake, stigne imati i hobi. Kakav hobi, pitate se. Onaj koji “šetaju” mnoge Novosađanke, Beograđanke, pa i devojke u inostranstvu. Njeno ime je Jelena Kvrgić. Očekivah da će mi na intervju doći zapuštena žena, kukajući o podizanju dece, ali stigla je raspoložena, vedra, u duginim bojama blistava, dama s osmehom, i počela priču o pravljenju ogrlica za kojim su poludele sve “fancy ribe” Novog Sada, kako kaže.
Kako si došla na ideju da se baviš kreiranjem ogrlica?
Još kao mala zavolela sam likovno, stalno sam nešto crtala, obožavala sam garderobu, pravljenje raznoraznih kombinacija, i onda sam želela da upišem dizajn ili slikarstvo. Ali roditelji ko roditelji, odvukli su me od želje, znajući da se ne bih baš proslavila finansijski. Tako sam završila ekonomsku školu. Ali ljubav prema kreativnom radu je prevagnula, pa sam tako pohađala kurs dekupaž tehnike, nakon kog sam napravila na terasi atelje i počela da stvaram. Jedini problem je što se mnogo vežem za ono što napravim, tako da mi je žao da prodam neku tacnu, šolju ili vazu koju “oživim”. Videvši po gradu da se veoma nosi šarenolik nakit, shvatila sam da baš ja mogu da ga pravim, i nisam pogrešila!
Koji profil ljudi kupuje tvoj unikatan nakit?
To su mahom “fancy cice”, ali i starije žene. Moja mama ga nosi.
Koje materijale koristiš prilikom izrade?
Koristim lance, plastične delove, gombice koje sama pletem, igračkice, razne ukrase, vunicu, konac, iglice, a repro materijale nabavljam u Novom Sadu, Beogradu, nešto kod Kineza, gde god pronadjem to što bi mi bilo zanimljivo. Igračke su uglavnom “Pertini” i moram ti priznati da su one najskuplje. Inače, za izradu koristim viljušku, makaze, šnale i lepak.
Koliko ti vremena treba da napraviš jedan komad ukrasa?
Ogrlica mi oduzme oko dva sata, narukvica oko sat, zavisi od želja mušterija. Najviše vremena mi oduzme pravljenje kićanki.
Koje su to želje mušterija?
Nervira me što mahom sve traže isto. Svi po gradu “šetaju” Mini i Miki Mausa. Nekad im predložim da budu originalne pa da uzmu nekog drugog lika iz crtaća. Igračka Zvončica je takođe popularna. Traže stvarno svašta i ja nastojim da njihove želje rado ispunim. Do sada nisam dobijala kritike.
Pored narukvica, ogrlica, ukrašavanja šešira, Jelena radi i dečiji program pa tako svojoj mezimici možete priuštiti slatku ogrlicu po njenoj želji, sa igračkama – Diznijevim junacima, maštovitu narukvicu, šeširić ili bilo šta što kreativne ruke ove umetnice umeju sprovesti u delo. Sinovi, četvorogodišnji Vanja i šestogodišnjii Luka joj najviše odmažu u poslu, dok je Nađa tek jednogodišnja beba pa Jelena može radu i mašti da se prepusti samo kada ona spava.
“Klinci mi zapetljaju lance vozajući ih po stolu, svaku igračku moraju da vide i opipaju, sve ih zanima, ali mirna su deca, mnogo se posvećujem njihovom vaspitanju, tako da bude dana kada im dam da crtaju, pogotovo Luki koji pokazuje umetničku crtu na mene, i tada su mirni, pa mi rado dodaju nešto i nadgledaju moj rad.”
Jelena tvrdi da joj je kreativnost spasila život i otrgla je od surove svakodnevnice, jer konstantno bdenje nad tri anđela, briga o njima, kuvanje, pranje, peglanje, vaspitanje, posao, ne ostavljaju mnogo vremena da se bavi fitnesom, a tako bi volela da ima tananiji stomak, a kako šminku i trač kafe ne voli, to što se opredelila da izrađuje unikatan nakit predstavlja joj mirnu luku i pravi mali raj za opuštanje. Kada radi, stvara, osmišljava boje, pravi gombice, plete kićanke, crta, povezuje igračke na lance, Jelena to poredi s odlaskom u spa centar, još kada vidi zadovoljne mušterije koje se kasnije uvek vraćaju kako bi kupile još nakita kao poklon za neku dragu osobu, njoj srce postaje puno.
Kako suprug Zoran komentariše tvoj hobi?
U početku nije bio oduševljen, pogotovo kada je video to šarenilo boja, tvrdio je da niko neće nositi moj nakit, ali sada mu je drago i sretan je što imam svoj “izduvni ventil”.
Koji outfit se nosi uz tvoje ogrlice?
Rekla bih “kežual”, premda stvarno nema pravila. Ako se dobro osećate u svojoj koži, onda možete ogrlicu poneti na patike, baletanke, a neretko sretnem devojke da ih nose na štikle i u izlazak. Ja ih najviše nosim uz dugu suknju ili jednobojnu majicu.
Kakav je osećaj kada sretneš neku devojku na ulici da nosi tvoj komad nakita?
Sretna sam i ponosna, i uvek volim da vidim kakvu je devojka kombinaciju napravila.
Zbog čega su ogrlice šarene?
Zbog veselosti, razdraganosti jer sam i sama takva. Pokazano je da boje imaju terapeutsko dejstvo i da nošenje šarenih stvari budi u čoveku pozitivno raspoloženje.
Da li ti neko pomaže u stvaranju?
Najviše moja kuma, Ivana Mrvaljević i na tome sam joj beskrajno zahvalna.
Gde devojke mogu kupiti tvoje proizvode?
Putem moje FB stranice “Nakit Pom-Pom”, a izložbeni prostor se nalazi na Petrovaradinskoj tvrđavi u “Shpacirungu” – prvom concept store-u.
Zbog čega si dala naziv “Pom-Pom”?
Zbog gombica koje se nalaze na nakitu, a koje se zapravo nazivaju, što mali broj ljudi zna, pompice.
Kako bi komentarisala stil Novosađanki?
Žao mi je što su uniformisane, fali im malo originalnosti, počinju da liče jedna na drugu. Kao da su izbačene na pokretnoj traci. Uskoro planiram da se bavim i garderobom, tako da ću se potruditi da im promenim pogled svojim nesvakidašnjim kreacijama.
Želja ove beskrajno prijatne umetničke duše jeste da otvori svoj atelje u kom će stvarati, izlagati i prodavati svoje radove, a do tada će je, kako kaže, zaustavljati na ulici da je pitaju gde je kupila tako moderan i otkačen komad nakita, jer je sama najbolji promoter svojih proizvoda.
Autor: Nikea Vučetić, NsHronika.rs
