Srećko Galović Novosađanima je poznat kao vlasnik i suvlasnik većeg broja, po pravilu – popularnih kafana i restorana.
Recite nam nešto o sebi što posetioci “Piknika” ili “Salaša 137” na Kopaoniku možda ne znaju!
Rođen sam pre 45 godina u Kovinu. Školu sam završio u Novom Sadu. Oženjen sam slovačkim diplomatom Barbarom Hrušovskom, sa kojom imam dva sina, Matiju i Dominika i već pet godina živimo u skladnom braku. Sport je provučen kroz ceo moj život, nastupao sam u hokeju na ledu za Vojvodinu, Partizan i Zvolen (Slovačka), kao i za reprezentaciju stare Jugoslavije. U jednom od mojih dresova reprezentacije, Miki Đuričić je ušao u Kuću Velikog Brata. U preponskom konjičkom sportu, pobednik sam više domaćih i međunarodnih turnira. Osnivač sam konjičkog kluba VIKING sa Čenejskog Salaša 137 sa kojim sam bio ekipni prvak Srbije. U konjičkom sportu sam bio i predsednik konjičkog saveza Vojvodine, kao i član organizacionog odbora sad već tradicionalnog sajma konjarstva na Novosadskom sajmu.
Kako ste počeli kada je o ugostiteljstvu reč?
Ugostiteljstvom sam počeo da se bavim kao mladi barmen u jednom od prvih novosadskih kafića “Alegro”. Hvala Duletu (“Plava Frajla”) i Mikiju na savršenim temeljima za moj dalji razvoj. Sa 18 godina otvaram svoju prvu piceriju sa prijateljem Dragišom pod nazivom “Korleon” u Dunavskoj ulici.
Početkom rata odlazim u Češku i Slovačku, gde se bavim sportom i trgovinom. U praškom Muzeju tramvaja rodila se ideja o povratku tramvaja na novosadske ulice, i to ostvarujem 1998 godine sa kumom Dušanom i prijateljem Raškom u obliku kafea “Trčika” . To partnerstvo traje i danas.
Kako je počela priča “Salaša 137”?
2000. godine prihvatam predlog brata Zorana da na Salašu 137 otvorim restoran i realizujem ga uz velikodušnu pomoć i idejno vođstvo Svetomira Broćića iz Guče (Kafana “Dačo”).
Salaš se razvio u jedno od najboljih turističkih mesta u Srbiji. Iz njega su proizašla još dva projekta: SALAŠ KOPAONIK I SALAŠ NA BRZAKA (outlet Inđija).
Sa krajem projekta Salaš 137, sa prijateljem Nikolom i kumom Drganom Kapičićem razvijam dve nove priče: The PUB KOPAONIK i kao tačka na “i” – restoran “Piknik” na Ribarskom ostrvu u Novom Sadu. U njih je uloženo naše dvadesetogodišnje iskustvo, i kako kažu, ogromna energija.
Ko su bolji gosti: Beograđani, Novosađani ili stranci?
Gosti su dragi i dobrodošli, i oni osete energiju i emociju koju smo uložili u naše restorane i uživaju u tome zajedno sa nama. Ne pravim razliku izmedju Novosađana, Beogradjana kao i stranaca, mislim da se gosti razlikuju samo po karakteru – i po istom biraju lokale.
Koja je razlika između rada na Salašu 137 i u “Pikniku” gde ste sada?
Ne vidim suštinsku razlku između SALAŠA i PIKNIKA, svim svojim srcem sam učestvovao i u jednom i u drugom projektu. Kroz SALAŠ je provučena priča seoskog turizma, a kroz PIKNIK – vojvođanska istorija na Dunavu.
Na mnoge načine vezani ste za Slovačku.
Dobar deo mog života vezan je za Slovačku. Što se tiče Srba i Slovaka, oba naroda su Sloveni i poreklom su sa Karpata, tako da je i sličnost jako velika. Slovaci su malo blaži i disciplinovaniji narod, jer su živeli u Austrougarskoj i nisu imali ratove kao mi. Blizina Beča se uvukla u njihovu istoriju, a Slovačka se uvukla u mene. Mladost provodim kao hokejaš u Republici Slovačkoj, a na kraju i svi konji i treneri kao i kuče Mimi vode poreklo iz Slovačke. Kruna svega je moj skladan brak sa Slovakinjom i dvoje prelepe dece.
Zanimljivo je da većinu lokala na Kopaoniku drže upravo Novosađani!
Sa lokalima SALAŠ KOPAONIK, PUB KOPAONIK I CAMELOT KOPAONIK, sa reperom MK GROUP (koja je na moj predlog napravila liniju prelepih ugostiteljskih bašti sa pogledom na Dolinu sportova i početak glavnih žičara), postavljamo nove ciljeve na Kopaoniku a samim tim i promovišemo ugostiteljstvo u Novom Sadu jer su neki od njih baš autenticni vojvođanski lokali.
Za kraj želim da kažem još samo ovo: Posebno hvala ocu Nenadu na blagoslovu i podršci u svim mojim projektima.
Autor: NsHronika.rs
