“Aling Conel” je firma s tradicijom dugom više od 30 godina. Osnovani davne 1984.godine, u malom mestu kraj Novog Sada – Gajdobri, zahvaljujući ocu, najboljem alatničaru u ondašnje vreme, koji je preneo biznis na svoje sinove Stojana i Marka, ova firma koja se bavi proizvodnjom elektroinstalacionog materijala, iznedrila je samo najbolje; danas je to moderno industrijsko postrojenje, a više o tome razgovarala sam sa jednim od sinova – Stojanom Dangubićem, skromnim, nenametljivim, onakvim kakvim ne očekujete da vidite jednog vrednog i požrtvovanog radnika, uspešnog preduzetnika koji je uspeo da očuva porodični biznis, uz neizmernu pomoć supruge Vesne i sinova: sedamnaestogodišnjeg Ratka i četrnestogodišnjeg Miloša. Naručivši samo vodu, pričao je o svojim počecima.
“Još kao mali, pošto je očeva alatnica bila tik do kuće, odlazio sam u nju nakon škole, radujući se što mogu da mu pomažem. Bile su mi interesante sve te mašine u radionici, pogotovo kada smo počeli da se bavimo brizganjem plastike, obožavao sam da se osetim korisnim, sve me je zanimalo! Sećam se prvih utikača, produžnih kablova, kada sipam mali granulat, a ono ispadne proizvod kakav mi je kalup! Po završetku fakulteta, otac nas je planski ubacio u posao, i bilo je neminovno da je to ono čime ćemo se baviti u životu i brat i ja.”
Gde je vaš rad najviše zastupljen?
U tehničkoj industriji, elektro industriji, građevinarstvu, u automobilskoj industriji; sarađivali smo sa velikim kompanijama kao što su “BMW” , “Gruner”, “Grundfos”, a naši proizvodi nalaze se u elektro radnjama širom Srbije, okolnih zemalja, Nemačke, Slovačke, Rusije… Učestvovali smo u velikom broju projekata, a neki od značajnijih su: pet hotela u Sočiju, Olimpijsko selo za zimske OI, Klinički centar Vojvodine, preko 2.000 stanova i 3 nuklearne elektrane u Slovačkoj… Vrlo nenametljivo, prisutni smo u većini domova u Srbiji, pa iako ljudi ne obraćaju pažnju kada upale svetlo ili pozvone na vrata, zapravo koriste naše proizvode. Naši proizvodi su neophodni u svakom domu, kancelariji, javnim ustanovama….
Kako ste uspeli da od jedne male alatnice napravite industriju, koje su to neophodne veštine?
Pored znanja, jako puno rada, neophodno je mnogo žrtvovanja. Te žrtve su: svakodnevni rad preko deset sati, ne postoji radno vreme, sastanci, manjak vremena na privatnom planu. Naš otac za 44 godine braka nije imao tri godišnja odmora! Takođe, veoma je važna činjenica da smo dobit firme uvek ulagali u nove mašine i u kvalitetne ljudske resurse. Da biste opstali na tržištu, pri tom mislim i na tržišta van granica Republike Srbije, potrebna su konstantna ulaganja u istraživanje i razvoj, kako bi kompanija i proizvodi bili konkurentni. Mi smo, primera radi, 2007. godine na tržište Srbije prvi proizveli i lansirali modularni program. Zahvaljujući tom novitetu, “Aling-Conel” je udvostručio broj zaposlenih i promenio navike potrošača koji su do tada isključivo kupovali klasične programe. Bez stalnih novih investicija i noviteta ne bismo mogli održati lidersku poziciju na tržištu u regionu.
Kako izgleda voditi tako veliku firmu, opiši nam jedan tvoj dan?
Rano ustajem, obilazim fabriku, tamo sam do pet. Onda slede sastanci, obilazak tržišta, održavanje, praćenje prodaje.
Gde si sve putovao zarad posla, šta može da se nauči od stranaca a da si to mogao da primeniš u svom biznisu?
Najviše sam putovao u Rusiju, Nemačku, Švedsku, Slovačku, Poljsku. Od njih se dosta može naučiti o organizaciji, sistemu, tačnosti, odgovornosti. Uvideo sam da naši ljudi poseduju znanje, pogotovo tehnički kadrovi, ali sistem nam je loš.
Koje su boljke kod nas u Srbiji, a tiču se malih i srednjih preduzeća?
Neuređenost naplate. U tim zemljama, naročito u Nemačkoj, te stvari su do detalja regulisane. Kod nas su sankcije i inflacije mnogo negativno uticale, na mene lično je uticao taj prelazak iz privatizacije društvenih sistema u privatne sisteme. Nikom nije lako ko se bavi proizvodnjom, ali čvrsto verujem da bez proizvodnje nema ni opstanka privrede, niti porodice. Ako se ne budemo bavili proizvodnjom, ako svi budemo samo trgovali i uvozili, šta ćemo dobiti?
Šta bi država mogla da uradi za vas, a ne čini?
Mogla bi da pomogne domaću privredu stimulacijama – subvencijama za zapošljavanje, kurentnim kreditima sa povoljnim kamatama, regulisanim uvozom, jer i sami znate da je poslednjih godina u našu zemlju uvožena roba vrlo sumnjivog kvaliteta, sa jako malo ispraćenosti sertifikatima. Čitav građevinski sektor je u velikom problemu zadnjih godina, jer banke nude dosta skupe kredite za kupovine prvih stanova, te je neophodno da država tu da značajnije subvencije mladim ljudima koji kupuju životni prostor za svoju porodicu, što je podsticaj koji je pre postojao.
“Aling Conel” na većinu svojih proizvoda daje doživotnu garanciju, što je raritet u Srbiji, a po rečima Stojana Dangubića, rusofila, partizanovca, Hercegovca, svake godine beleže rast, pa se tako njihovi proizvodi mogu naći na mnogim svetskim tržištima, čak i onim veoma udaljenim kao što su Azerbejdžan ili Kazahstan. Izbegavajući samopromociju, Stojanu je bitnije, kako veli, da zbrine svih svojih 270 radnika, nego da se pohvali nagradama, ali je neminovno da pomenemo makar one: “Preduzetnik godine”, “Izvoznik godine”, nagrada Privredne komore Srbije za najbolje srednje preduzeće, kao i nagrada “Kapetan Miša Anastasijević” za najboljeg industrijalca Srbije, koju je još 2007. godine dobio njegov otac.
Osnovali ste još jednu firmu, “Alwag”, za preradu PET ambalaže. O čemu je konkretno reč?
Pošto brat, sestra i ja imamo po dvoje dece, želeli smo da napravimo neki biznis koji je perspektivan za njih šestoro. Mislim da je to upravo recikliranje, pogotovo što je minorno zastupljeno u Srbiji, i da ćemo morati mnoge tačke, ako već želimo u Evropsku uniju, po tim osnovama da ispunimo. Osnovali smo pre četiri godine kompaniju “Alwag”, sa renomiranim austrijskim partnerom, i od kad je fabrika otvorena proces sakupljanja PET ambalaže u Srbiji je podignut na veći nivo, napravljena je veća mreža sakupljača u našoj zemlji; mi imamo godišnje kapacitete oko 12.000 tona za preradu, što iznosi oko 50 tona dnevno! Kada bi Srbija uvela depozitni sistem sakupljanja boca, kao u mnogim zemljama Evrope, Srbiji bi trebalo još par ovakvih fabrika, koje bi automatski otvorile i veći broj radnih mesta.
Koji je onda problem u celoj toj priči?
Problem je što sirovina koja se danas sakupi za recilkažu, dostiže svega oko 25-30% od ukupnog prisustva PET ambalaže u Srbiji, a onda povrh svega toga, bar polovina toga se izveze. Svi mi domaći recikleri imamo problem nedostatka sirovina, jer je kupuju inostrane firme i odvoze, jer oni u svojim zemljama imaju subvencije i samim tim kod nas mogu da ponude više cene. Mi imamo svoju sakupljačku mrežu koju čini oko 2.000 ljudi individualno, po raznim gradovima u našoj zemlji, i svakodnevno radimo otkup. Nema dana da kod nas ne stignu boce koje su do juče završavale po rekama i kanalima.
Hoćete li organizovati neke akcije na ovu temu kako biste podigli ljudima svest i ukazali na ovaj problem?
Naravno, krenuli smo od svog mesta – Gajdobre, nadomak Novog Sada, ali sam uveren da ćemo akciju proširiti mnogo dalje. Radićemo edukacije od najmlađih građana, s akcentom da ta svest o odvajanju otpada, koji je biorazgradiv i koji može da se reciklira, pođe prvo iz domaćinstva.
Znači, vi vršite odvajanje u svom domaćinstvu?
Naravno! Reciklažna industrija u Srbiji je u jako teškoj situaciji, ne samo što se tiče PET ambalaže, jer država nema sluh za nas, ali moraćemo da pođemo od svog praga prvo.
Izneseš li ove probleme partnerima u inostranstvu, znaju li sa kakvim se nedaćama ovde suočavaš? Šta oni kažu na to kada im saopštiš kako tvoja zemlja funkcioniše?
To je do sistema. U Nemačkoj se flaširana voda plaća mnogo jeftinije nego kod nas. Tamo svaka prodavnica preko 100 kvadrata ima uređaj u koji građanin ubaci boce za reciklažu; kao nekad kod nas kad smo vraćali flaše popijenog piva, tako rade i tamo, samo ih ubacuju u tu skupocenu mašinu, i nakon toga dobijaju povrat dela plaćenog novca. Može se dogoditi situacija da budemo prinuđeni da otpad uvozimo iz EU, pored svog ovog koje kod nas završi na deponijama i u rekama. Država mora pomoći reciklerima i pomoći jačanje sakupljanja i sortiranja otpada, pre svega jer Javna preduzeća u većini upravljaju deponijama i sakupljanjem.
Stojan Dangubić nije želeo da govori o humanitarnom radu, ali ja sam istražila za vas da je njegova porodica finansirala donacijama izgradnju vrtića u Gajdobri, sada finansira spomenik Luki Vukaloviću, vođi srpskog ustanka u Hercegovini iz XIX veka, koji će biti postavljen u centru Gajdobre, rekonstrukciju na zgradi osnovne škole, pomaže rad Kulturno-umetničkog društva, fudbalskog kluba iz ovog malog mesta, pa ne čudi što meštani za ovog preduzetnika imaju samo reči hvale.
Koji su planovi za dalje?
Izlazak na nova tržišta. Rusija je, recimo, zanimljiva, tamo smo dosta projekata radili, ali želimo da ojačamo prisustvo na tom velikom tržištu. Mi smo u poslednjih nekoliko godina duplirali broj zaposlenih. Povećali smo kapacitete proizvodnje za preko 4.000 kvadrata novog poslovnog prostora, i stvorili smo kapacitete na nivou da možemo raditi milion jedinica proizvoda na mesečnom nivou. Tako da deo te robe može da se plasira na strana tržišta, a kako već imamo izvoz na afričko, konkretno Libiju, pokušaćemo da se baziramo na Egipat i Alžir. Ove godine lansiramo novi modularni program Experience u koji je uloženo mnogo novca, iskustva i rada. Imamo i neke nove proizvode kao što su USB punjač, dimer za LED, ekskluzivne materijale od kojih se prave dekorativne maske… U toku je projekat izrade novog klasičnog programa, gde ćemo takođe izaći sa nekim novitetima na tržište.
Koliko imaš vremena za sebe? Koji je tvoj ventil?
Toliko da pogledam neku utakmicu ili da razvezem decu na treninge. Pratim košarku. Uglavnom mnogo radim jer smatram da rad čini čoveka boljim i to me ispunjava. Zadovoljan sam samo kada vidim zadovoljstvo kod svojih radnika.
Poruka za one koji žele da se bave privatnim biznisom?
Moraju verovati u sebe i svoje ideje. Neka istraju. Rezultat nikad ne stiže preko noći. Moja porodica i ja, sa svojih 270 ljudi ustajemo i ležemo, a to je, priznaćeš, velika odgovornost.
Autor: Nikea Vučetić, NsHronika.rs
