Ljubav prema cveću definiše život Radenke Mitrović, koju mnogi sugrađani znaju kao uvek nasmejanu i ljubaznu cvećarku Radu, koja već četiri pune decenije prelepim aranžmanima mami osmehe na lice Novosađana koji kroče u njenu cvećaru. Pozitivan stav, osmeh na licu, ljubaznost prema kupcima, ali i veština aranžiranja cveća, zaslužni su što Rada ima verne mušterije koje godinama kod nje kupuju cveće.
Od svog osnivanja pa sve do danas, cvećara nosi isti prepoznatljivi naziv “Florami 23” a u samom startu pripadala je firmi koja proizvodi cveće – Hepok Mostar. Međutim, usled rata na području bivše Jugoslavije, devedesetih godina, Rada preuzima vlasništvo nad cvećarom, gde od 1993. godine, rame uz rame, sa svojom koleginicom Ljubinkom Bujandrić, svakodnevno pravi razne maštovite aranžmane.
Prepoznatljivog izgleda, kiosk u kom se nalazi cvećara jedini je zadržao svoj prvobitni izgled još iz vremena kada je postavljen, davne 1980. godine, a i dan danas ova kućica nalazi se na istom mestu – na Bulevaru Mihajla Pupina.
Ovim poslom, Rada je počela da se bavi sasvim slučajno, zaposlivši se preko Studenstke zadruge, ali je već nakon dva meseca dobila ponudu za stalno zaposlenje što joj je, kako kaže, činilo neizmernu radost budući da se potpuno zaljubila u aranžiranje cveća.
“Počela sam da radim sa 20 godina, sasvim slučajno, kao studentkinja. Međutim, zaljubila sam se u ovaj posao i radim ga pune 43 godine, od čega poslednjih četiri decenije na istom mestu. Žao mi je što koleginica i ja još uvek nismo pronašle nekog ko bi mogao da nas zameni, jer naši naslednici nisu bili zainteresovani da se bave ovim poslom, a među kolegama ima mali broj mladih ljudi”, priča nam Rada i naglašava da dobrog cvećara ne karakteriše bogat izlog, skupo cveće ili nešto slično, već činjenica da ima svoje stalne mušterije, kao i da u radnju dolaze kupci po prreporuci drugih, te da vam iz radnje nikada mušterija ne izađe nezadovoljna.
Kako naša sagovornica navodi, u cvećarstvu je veoma važno da pratite novosti, napredujete i razvijate se, jer ljudi vole nove stvari, a svaka kupovina cveća predstavlja priču za sebe. U ovom delu posla, od velike pomoći bila im je koleginica, Radojka Rajković, žena koja je izbegla iz Mostara, nastanila se u Novom Sadu, ali i putovala po svetu, pa tako boravila i u Japanu, odakle im je donela dosta literature koja im je bila izuzetno značajna, jer su zahvaljujući upravo tome upoznale drugu kulturu i naučile mnogo toga o drugačijem pristupu aranžiranju cveća sa drugog kraja sveta. Radojka bi ove godine napunila čak 50 godina radnog staža u cvećari, ali je, nažalost, zbog bolesti morala da se povuče. Radojkum uprkos bolesti, i dalje krasi vedar duh, a budući da ljubav prema cveću “teče njenim venama”, ne čudi što i danas, kada više ne radi, svoje koleginice često nazove da priupita kako ide posao i šta ima novo.
Tokom svog višedecenijskog rada, ova cvećara sarađivala sa brojnim kulturnim i drugim gradskim ustanovama, pa tako, svoje počasno mesto u lokalu zauzimaju i baletanke koje su dobili na poklon od Srpskog narodnog pozorišta, a njihov istorijat krase i brojne pohvale i zahvalnice, od kojih je poslednja prošlogodišnja zahvalnica od strane Spomen-zbirke Pavla Beljanskog.
Na pitanje da li su Novosađani nepopravljivi romantici, te da li cveće češće kupuju muškarci ili žene, i za koje prilike naša sagovornica Rada odgovara:
“Cveće ipak više kupuju mladi, i to više žene nego muškarci, ali to ne znači da muškarci nisu romantični. Veoma često, oni pošalju svoju sestru, majku, ili drugaricu, da kupe i izaberu cveće za neku njima dragu osobu, jer veruju da će one bolje izabrati poklon. Međutim, pravi džentlmeni i romantici u cvećaru dolaze sami i vrlo dobro znaju šta hoće”, kaže Rada i dodaje da se cveće još uvek kupuje veoma često, ali da se u odnosu na nekada, s obzirom da je kupovna moć znatno opala, ono danas više kupuje na pijacama i ulici nego u cvećarama.
“Cveće vam je kao moda, stalno se menja, ali se ipak najčešće kupuju crvene ruže, dok je karanfil nepravedno godinama bio skoro ‘izbačen sa scene’, ali se sada polako vraća”, priča Rada i dodaje da se cvetni aranžmani najviše kupuju za istaknute kalendarske datume, kao što su Dan zaljubljenih i Osmi mart, ali i za slave, rođendane i druge proslave. Ipak, kako kaže, sa druge strane, postoje i oni koji su navikli da cveće kupuju za sve prilike, pa čak i bez posebnog povoda.
S obzirom da se tako dugo bavi ovim poslom, Rada kaže da je najviše raduje kada ugleda stalne kupce, koji se, sa druge strane, i njoj podjednako obraduju. “Kada me ugledaju u cvećari, pojedini kupci umeju da prokomentarišu – ‘O, pa vi ste još uvek tu?!’ A ja im tada kroz osmeh odgovorim – ‘Drago mi je da ste i vi još uvek tu!'”, priča naša sagovornica.
Kroz svoj posao, Rada je doživela sve i svašta, i iako nerado priča o zanimljivim situacijama i anegdotama koje je radeći ovaj posao doživela, kako ne bi povredila nečiju privatnost, ipak je sa nama podelila činjenicu da dostavljanje cveća često mogu da prate razne situacije, čak i neprijatne, naročito ukoliko se dostavlja cveće bez prateće poruke. Ipak, tokom godina, pored aranžiranja naučila je i veštinu komunikacije sa ljudima.
“Sećam se, jednom prilikom pre dosta godina, mlad gospodin naručio je 101 crvenu ružu da se dostavi na jednu kućnu adresu. Iako je za očekivati da će gospođica kojoj je cveće bilo namenjeno biti oduševljena, to se ipak nije dogodilo i ja sam jedva uspela da je ubedim da poklon primi. Bez obzira na priču koja stoji iza nekog poklona, uvek se trudim da budem diskretna, ali i uporna, jer ipak se neko potrudio da cveće naruči, kao i mi koji smo uložili svoj maksimum da aranžman napravimo, udovoljimo želji kupca i dostavimo ga na potrebnu adresu. Bila bi prava šteta da devojka nije primila ruže, jer bi sav trud uzalud propao”, priča Rada i za kraj našeg razgovora naglašava da cvećarstvo za nju predstavlja jednu veliku ljubav koja je oplemenjuje, te da je životni moto koji bi trebalo ljude da pokreće da rade ono što vole i da u svoj rad, zahvaljujući toj ljubavi, svakog trenutka ulože svoj maksimum.
Autor i foto: NSHronika
