Skupština Vojvodine se sastaje u proseku jednom u mesec i po dana. Između 2. jula 1992. i izbora 2020. održane su 224 sednice (uključujući svečane i tematske), odnosno u proseku na svakih 45 dana, s tim da je bilo slučajeva kada je isti dan održano više sednica.
Uprkos ovakvom proseku, pokrajinski poslanici tradicionalno vole da u svoju odbranu kažu da se “njihove obaveze ne mogu svoditi samo na prisustvo skupštinskim sednicama”, već da oni svoj mandat “opravdavaju i na sednicama skupštinskih odbora i tome slično”.
Kako piše VOICE, u novom, devetom sazivu Skupštine Vojvodine, maltene svi odbori, njih 19, formirani su 29. oktobra. Samo jedan odbor bio je aktivan od 31. jula – onaj za administrativna i mandatna pitanja.
Ali, to što nakon konstitutivne sednice ne samo da nije bilo skupštinskih sesija, već nije bilo ni sednica najvećeg broja skupštinskih odbora, ne znači da su poslanici bili uskraćeni za svoje prinadležnosti. VOICE-u su, naime, pojedini pokrajinski poslanici potvrdili da su u međuvremenu poslanicima na stalnom radu u Skupštini isplaćivane plate, dok je ostalima uredno isplaćivan poslanički dodatak.
Sedam miliona evra za (ne)rad
Kada se saberu plate, poslanički dodaci, naknade za obavljanje funkcije, dnevnice, putni troškovi i troškovi zvaničnih putovanja u inostranstvo, poslanici u prethodnom sazivu (2016-2020.) koštali su vojvođanski budžet više od sedam miliona evra (881 milion dinara), pokazuju podaci koje je dostavila Skupština Vojvodine.
Građani bi verovatno rekli “mnogo je, kume”, političari bi uzvratili da “demokratija košta”. Mera stvari bi bila kada bi postojala korelacija između onoga što predstavnička tela “proizvode”, njihove aktivnosti i drugo, i onoga koliko troše. Nažalost, ta korelacija ne postoji, smatra docent dr Dušan Vučićević sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
– Ona ne postoji ne zato što predstavnička tela troše previše, jer je, uporedno gledano, novac koji se izdvaja za njihov rad premali, već zato što ne “isporučuju” gotovo ništa, pa onda ispada da smo mi kao građani i za tu količinu novca koja se iz budžeta za njih izdvaja preplatili njihov rad, odnosno još češće nerad – navodi Vučićević u razgovoru za VOICE.
U mandatnom periodu 2016-2020, najviše je iz budžeta izdvojeno za poslaničke plate – 437 miliona dinara. Između 2016. i 2020, prema podacima Skupštine Vojvodine, na stalnom radu u Skupštini bio je njen predsednik, četvoro potpredsednika Skupštine, broj predsednika skupštinskih odbora varirao je u tom periodu između 12 i 14, broj šefova poslaničkih grupa na stalnom radu između pet i šest, dok je profesionalnih poslanika bilo između 42 i 45. I to sve za nešto više od četiri godine rada, 38 skupštinskih sednica i preko 450 sednica skupštinskih odbora.
U proteklih 28 godina, samo je saziv 2012-2016. iskočio iz proseka održavši čak 51 sednicu; od 2000. taj broj je varirao između 27 i 38. Pre 2000. godine sednica je bilo između šest i 18 za čitav mandat.
Pokrajinski poslanici odvajkada te brojke i otuda svoj redak boravak u Velikoj sali Skupštine najčešće brane neažurnošću izvršne vlasti, koja je i najveći predlagač odluka (mada to mogu biti i sami poslanici) i u tom kontekstu nadležnostima AP Vojvodine. Da su one šire i značajnije, ispada, bilo bi i više sednica i posla za pokrajinske poslanike.
Obim nadležnosti koje ima Skupština APV je dobro opravdanje za neaktivnost, napominje Dušan Vučićević i slaže se s onima koji se žale kako ingerencije koje ima pokrajinska skupština zaista nisu velike i da bi mogle da budu veće.
– Sumnjam, međutim, da je to ključni razlog jer ni Narodna skupština nema preveliku ulogu u političkom životu Srbije iako bi prema Ustavu, nadležnostima i onome što je dobra demokratska praksa u svetu, pozicija Skupštine morala da bude najvažnija. Zbog toga bih pre rekao da je sudbina Skupštine APV uvezana sa sudbinom svih ostalih institucija i autoritarnom praksom koju, u okviru formalno demokratskih pravila i procedura i institucionalnog aranžmana, sprovode predstavnici izvršne vlasti – navodi.
Dodatni problem, smatra, je i sada već ustaljen običaj da se koalicije na subnacionalnom nivou u Srbiji, počev od lokalnih samouprava do autonomne pokrajine, moraju upodobiti onim koje se formiraju na republičkom nivou. I kada se spoje ta dva faktora – uloga “protočnog bojlera” koju imaju predstavnička tela za odluke koje donosi egzekutiva i pre svega predsednik Republike i nezajažljiva potreba da se iz centra kontroliše baš svaka mesna zajednica u Srbiji – dobijaju se, prema onome što je sve češće opšti stav u društvu, komentari da je demokratija skupa i da mnogo košta. Ključni problem sa tim komentarima je što nisu tačni jer ne košta nas demokratija, naš košta nedemokratija.
Izvor: Beta
Foto: skupstinavojvodine.gov.rs
