Dragi moji, teško da mogu da vam prećutim i oćutim ono što su moje uši čule, a u vezi je s proslavom Dana varoši naše novosadske. Jest da smo se počeli družiti 1. feburara i pominjali se nemeckih manira i vaspitanja i šta je od toga doba, dok se carica Marija austrougarska pitala za ove krajeve, preteklo u vremenu kad se niko ni za šta ne pita niti ko odgovara. Jer, logično je da kad te niko ne pita, ne moraš ni odgovarati.
Elem, od stare varoši naše zvane Petrovaradinski Šanac, od tog doba prvofebruarskog 1748. godine mnogo toga se izmenilo. Nekada su zanatlije i apotekari šanački sakupljali i zajmili s raznih strana da bi prikupili 95.000 forinti koliko je koštala titula Slobodnog kraljevskog grada, a ovi potonji upravnici ne zajme niti daju, već slobodno kraljevski troše. Naravno, varoška uprava zna da je vreme krize, te su degelacije 23 grada skromno dočekane u Magistratu i odvedene na predstavu u SNP. Lepa akademija bila, ali i vesela kad je CD preskočio, pa su gledaoci mogli dvared da čuju deo iz istorije naše lepe stare varoši. Malo komendije, jelte, nikada nije naodmet.
Da se ne bi razbacivali, varoška uprava česnjejša, svesna toga da smo svi u ovaj grad odnekud došli, skromno i napredno o’šli su na salaš da u anplagd ruralnom okruženju jedu i piju, skriveni od očiju varošana čiji se dan slavio. Jer nije moralno da se u vreme štednje građanstvo novosadsko dovodi u iskušenje gledajući svoje predstavnike kako za trpezom slave Dan varoši. Bdenije februarsko proteklo je u iću i piću, tamburaši nisu stajali, na meniju svega što srce ište i jetra podnosi. Nije se libio Varoški Upravnik da se maši za novčanik i pohvali trud muzikanata, pa padoše dve crvene za rever. Mere štednje, ali na dobru muziku valja dinara izdvojiti. A onda je stigao račun i sve je lepo plaćeno iz kase našeg grada. Pa logično je da onaj ko slavi svoj rođendan i počasti svoje najbliže. Skromno, ali napredno. Pa nije 95.000 forinti džaba prikupljano da bi se tek tako preko Dana varoši prešlo.
Zveckalo je u nedelji za nama i to lisicama, pa je radni prostor naglo sužen u pritvorski za odličnike vojvođanske. Nesumnjive investicije sa sumnjivim tokom iza rešetaka ostavile su Diplomatu iz šverc-grada, ali i Novobečejskog Kobasičara. Jedni kažu da je po političkoj liniji, a drugi vele da su bili toliko “vredni” prethodnih godina da je čudo kako su im istražni organi samo po jedno sumnjivo delo našli. Šta sam sve o njima čula ne bi stalo na ovo malo mesta, a kažu da nije ni lepo pa se ometa istraga, pa da se vratimo na Magistrat, gde je bilo veselo i posle Dana grada.
Bili neki sindikalci jedne propale ovdašnje firme da traže pomoć varoške uprave, ali kanda sastanak baš nije otišao u očekivanom pravcu. Grmelo je, kažu, magistratskim hodnicima kao na utakmici, ali se to nije svidelo Magistratskom Tifozu, kerberu Varoškog Upravnika, jer se sindikalac onako, socijalno odgovorno, na njega izderao i pripretio mu batinama. “E, druže sindikalni, ne priča se tako s veteranom mnogih fudbalskih kalčo bojeva”, pomisli Tifoz, ali se seti da ovo nije “Olimpiko” već Magistrat, te je izostao fizički obračun s navijačem ljutog sindikalnog rivala. Mir je, kako kažu, našao u svojim magistratskim odajama pred posterom voljenog kluba, koji je nakačio čim se u novu sobu uselio. Upravnik mu je to dozvolio, a sreći njegovoj nije bilo kraja. Ipak, nije čest slučaj da magistratsko zdanje pretvoriš u dečju sobu okićenu posterima i zastavicama voljenog kluba. Zlobnici kažu da tako nešto u zgradi, koja Miletiću gleda u leđa, još nije viđeno, ali šta sad. Zna Upravnik da je bolje da se Tifoz igra u svojoj sobi kad je već ima, nego da to radi po hodnicima, jer uncut je to pravi kad mu se da više slobode no što je može podneti. I on i oni oko njega.
Švaleracija. Pojam koji političari savladavaju vrlo uspešno po hotelskim sobama, iznajmljenim stanovima ili u nekoj od svojih nekretnina, koju su, narafski, pošteno stekli, ali je uspešno prikrivaju od ostatka porodice i članova stranke da bi se zaštitili od mogućnosti da ih koalicioni partneri ili stranačke kolege posle ucenjuju. Ako se švaleracija demonstrira u kolima na parkingu, onda je veća i mogućnost da radoznale okice vide ono što nisu očekivale, a pogotovo ako su to očekivale. Elem, onomad, pre koji mesec, na tom ispitu pade i Homer Varoški, poznat po tome što verno služi i Starešinu ko onomad što je i Rodnija služio, ali sad u miraz ima i tri odbornika u graCkome parlamentu, što pragmatično izidoše davno od “žutih”. Na skupštinskoj pijaci napredno se uglavnom pazari, a ta tri ničija a Homerova, nikad se ne zna, možda i zatrebaju za neke važne odluke. Ondak se napredno stranački izabere volonterka, spremna da podnese žrtvu za stranku i svoju budućnost u nekom JKP-u gde će moći da radi na volumenu, noktima i šminki bez da joj se preterano dosađuje. I tako Homera, koji između kuće i Magistrata veći deo života provodi za šankom ili pod šankom, mlađahna aktivistkinja obrlati i poda se Homeru na raspolaganje. Ko će u tom svečanom trenutku uopšte i razmišljati o hotelskoj sobi kad to izbija novce iz fonda za piće. Odoše do automobila, ona se namestila za kadar i sve je učinjeno kako treba. Zadovoljan i on, i ona, i snimatelj, koji je posle istom Homeru posredstvom koalicionog partnera objasnio da zarad mira u kući ta tri odbornika i ne moraju baš da budu njegova. I tako su “žuti” odnedavno postali “crveni”.
A nas već dugo farbaju svim živim bojama, a oko nas sve sivo.
Ljubi vas do narednog puta,
Frau Gabrijela!
