“Na Zapadu, džentrifikacija označava projekte urbane regeneracije zapuštenih delova grada. Za malo novca neko kupi niz objekata u ulici ili staru fabriku, na primer, sruši ih i podigne nove objekte čije je izdavanje skuplje i tako zaradi, ali istovremeno praktično otera ljude koji su tamo ranije živeli. To se u Novom Sadu ne dešava ali primenjena logika u našoj situaciji se odnosi na preuzimanje javog prostora i njegovo izdavanje za novac“, Darko Polić, arhitekta.
Grafiti “Stop džentrifikaciji” nedavo su osvanuli u Kineskoj četvrti i na limanskom bilbordu Sinema sitija, zbog čega je O radio pokušao da otkrije motivaciju autora, kome su grafiti upućeni, šta džentrifikacija u novosadskom kontekstu uopšte znači i na koncu – kako da se izborimo za pravo na svoj grad. Arhitekta Darko Polić kaže da je džentrifikacija postala sinonim za konzervativno, neoliberalno i sve što se protivi javnom interesu svih građana, pa se kod nas bukvalno shvatila i prenela.
“Video sam grafit u Kineskoj četvrti i on simbolizuje borbu protiv privatizacije javnog prostora i javnog sektora uopšte. Svedoci smo da se u našoj, i drugim tranzicionim državama, lako privatizuju javni prostori zato što je struktura onih koji brane javne prostore slaba. Naša specifičnost je da smo dugo bili daleko od svetskih tokova i poslednji smo koji privlače investicije, inače namenjene građanima i celom društvu, pa smo liberalizovali sve sfere delovanja, održavanja i izgradnje. Nisam siguran da je festival ‘Sinema siti’, u trajanju od nekoliko dana, nešto što se može podvesti pod džentrifikaciju, već bih pre rekao da je autor mislio na izdavanja nečega što mi smatramo svojim, a da bi neko zaradio“, smatra Polić.
Naš sagovornik dodaje da smo kao siromašno društvo potrošili sve materijalne i ljudske resurse u ratovima devedesetih, a kada smo pokušali da stignemo voz razvoja nismo se dobro snašli i sada izdajemo i prodajemo skoro sve. Kada je Društveni centar zauzeo kasarnu “Arčibald Rajs” to je po Poliću bio dobronameran pokušaj kom smo se svi obradovali. Dobro je funkcionisalo prvih nedelja, masovno smo odlazili tamo, vodili decu, podržavali ideju i za trenutak smo ličili na samosvesne gradove i urbane lokalne zajednice u Evropi. Međutim, nije bilo interesa sa druge strane da se ta ideja podrži. O Kineskoj četvrti arhitekta kaže:
“Ona je sjajan case study na kom možemo vežbati našu društvenu samosvest i pokušamo je izgraditi. Taj prostor je u vlasništvu Grada, kao pravnog lica, ali u stvari svih građana koje ta lokalna samouprava predstavlja. Nedostaje nam prostor za razvijanje kulturnih i kreativnih kapaciteta, savremenu umetničku praksu i zanatske radionice, gde zajedno, kao društvo, možemo napredovati. Možemo to reći tiho, odvojeno, da nas niko ne čuje, a može da se desi da lokalna samouprava kaže da je najbolje da se to proda i na tome zaradi“, istakao je Polić i nastavio:
“Dobro je pitanje da li se neko osetio ugroženim zato što je Kineska četvrt počela da se naseljava prvo poznatim zakupcima. Pošto ipak nije baš tako i pošto znam kakva je situacija tamo, rekao bih da su svi oni koji su tamo zakupili prostor i razvijaju samostalno svoje delatnosti, možda zato što ne postoje vizija ili razvojna matrica u koju bi se uklopili. Grad je taj koji mora definisati okvir šta tamo mora biti i na zainteresovanima je da smisle programe kojima bi se uklopili. Ubeđen sam da tamo ima dosta slobodnog prostora, neki mogu da se obnove i mogli bi se besplatno dati na korišćenje mladim umetnicima ili udruženjima građana, pod jasnim uslovima za sve“, kategoričan je Polić.
Po njemu, različiti su razlozi zašto Grad nema rešenje za Kinesku četvrt i jasne uslove pod kojima bi besplatno davao prostor mladim kreativnim ljudima. Arhitekta pretpostavlja da je u pitanju nesigurnost da li će nekomercijalnim namenama uraditi pravu stvar.
“Pošto smo u krizi, koja više nije kriza nego stanje koje će potrajati, zašto ne bi odmah koristili Kinesku četvrt za te nemene, pa ćemo za tri, pet, deset godina videti da li je to u redu. Tvrđava je zanimljiva paralela. Umetnički ateljei su vlasništvo Grada, ali pitanje je da li se svi koriste za nešto vredno čitavom gradu, ili je i to na neki način privatizovano“, izjavio je Polić i zaključio:
“Ne postoje jasni kriterijumi, mi ne znamo koja su pravila. Neko tamo ima prostor, a građani ne znaju da li ga plaća, da li je besplatan, da li grad ima neke koristi, dobija li umetnička dela, ukratko, ne znamo kako se upravlja gradskim prostorom važnim za kulturu i umetničko stvaralaštvo, ili je to prosto nebitno, jer smo svedoci da nam je kultura nebitna.”
Sociolog grada profesor Ljubinko Pušić misli da su grafit napisali oni koji nisu sigruni šta džentrifikacija znači.
“Ona je stari pojam, anglosaksonski, koji se odnosi na rekonstrukciju, fizičko popravljanje određenog dela grada. Drugim rečima – izmeštanje nečega što nije dobro da bi došlo nešto što jeste. Međutim, često nešto što je “dobro” je u stvari skupo i na taj način se menja socijalna struktura građana. U Novom Sadu toga nema i mene to podseća na bunt mladih protiv onog što bi zapravo moglo da se dogodi u Kineskoj četvrti. Izgleda da se mladima u Novom Sadu dopada Kineska četvrt, i meni se dopada na neki način, kao mesto okupljanja. Sada imamo neku vrstu protesta protiv najave da bi se tu moglo dogoditi nešto drugo. Međutim, bunt protiv džentrifikacije liči na pokret starih dama koji bi da nemaju bore. Džentrifikacija je prirodan proces“, rekao je Pušić.
Sociolog smatra da bi bilo dobro da se mladi posvete traženju alternative kod gradoupravljača za prostore u kojima bi ostvarili svoje pravo na grad. Međutim, njega ovo podseća na adolescentsku igru kada se igrate u kartonskim kutijama, pa vam neko kupi nešto s točkićima, a vi kažete “neću, navikao sam na ovo”.
“Plašim se da su mržnja i protivljenje džentrifikaciji nerazumevanje šta to zapravo znači. Autori grafita se naravno plaše da nezavisni, mladi umetnici i udruženja građana neće moći da pronađu besplatan prostor u Kineskoj četvrti. To je u pozadini svega toga, ali nije im dobra meta. Oni moraju uspostaviti dijalog sa gradoupravljačima da se takvi prostori pronađu. Pogledajte Eđšeg, to je dobar primer, koji zvrji prazan posle toliko uloženih para.
Ovo jeste bunt mladih, ali znate, meni to liči na infantilan odnos prema stvarnosti na koji mladi imaju pravo. Moraju biti spremni na dijalog sa vlastima i da od toga ne odustaju ni po koju cenu. U supotnom, sve se svodi na skvotiranje“, podvukao je Pušić i dodao:
“Po tom pitanju Grad nije uradio ništa i dobro je ako će mladi na ovaj način nešto pomeriti i ustalasati. Svaka vlast u gradu se već posle par meseci oseća jako važnom i stabilnom, uvek je dobro da je podsetite da grad nije njeno vlasništvo i da mladi imaju pravo na njega, ali kako dopreti do onih koji trenutno vole grad za vreme svog mandata, nisam siguran“, rezervisan je profesor.
Pušić je pak siguran da je apsolutno moguće postići kompromis da najbolji mladi umetnici dobiju besplatno na korišćenje gradski prostor.
“Ono što se dešava na Tvrđavi sa raspodelom ateljea, tokom 50 godina, je jedna vrlo zamućena kulturna scena. Ne zna se ko ih je dobio, ni pod kojim uslovima. Mladi imaju pravo na svoj prostor, bez obzira da li je to kasarna, Kineska četvrt – neka vrsta prava na grad i socijalnog pokreta mora da bude jasno artikulisana“, savetuje profesor Pušić.
Autor i foto: Igor Mihaljević, Oradio
