Kulturna dobra u Novom Sadu sve su ugroženija iz godinu u godinu zbog nedostatka volje nadležnih organa da se ozbiljno bave njihovim očuvanjem.
Iako je vrednost više od 88 nepokretnih kulturnih dobara – spomenika kulture, kulturno-istorijskih celina, znamenitih mesta i arheoloških nalazišta, ogromna i neiskorišćena, ulaganje u njihovo očuvanje je mizarno.
Kako za 021 kažu u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Novog Sada, svake godine je volja za očuvanjem kulturnih dobara sve manja, a nije ni moguće tačno utvrditi kolika se šteta pravi urušavanjem zaštićenih celina. Arhitekta-konzervator iz Zavoda Katarina Maksimov objašnjava za 021 da do urušavanja dolazi iz nekoliko razloga.
“Nemamo utvrđen tačan broj ugroženih kulturnih dobara, jer se stanje objekata menja iz godine u godinu usled različitih faktora. Ne možemo eksplicitno reći ni da je većina kulturnih dobara u lošem stanju, ali svakako da postoje veliki problemi –ljudski faktor je možda i najveći problem kada se radi o ugroženosti kulturnih dobara, bilo da se radi o neprikladnim intervencijama i neadekvatnim namenama objekata, vandalizmu… ali postoje i objektivni razlozi kao što je ekonomska situacija vlasnika tj. korisnika”, kaže Maksimov.
Ona dodaje da kulturna dobra uništavaju i prirodne pojave poput kiselih kiša, rastinja, oluja, poplava i drugih pojava.
Možda i najveći problem je izvođenje radova na obnovi i cela procedura koja mora da se sprovede kako bi se obnovio barem milimetar nekog vrednog objekta. Često se na obnovi angažuju izvođači koji ne obave svoj posao dovoljno dobro – birani su po uslovu najniže cene na konkursu, a radove ponekad izvode u potpuno pogrešno doba godine za bilo kakve popravke.
Kako potvrđuju u Zavodu za zaštitu spomenika, proces restauracije, rekonstrukcije ili sanacije kulturnih dobara nije jeftin, ne sme da bude ograničen nerealnim rokovima i mora da dozvoli prethodne istraživačke radove koje, kao po pravilu, investitori zanemaruju. Katarina Maksimov dodaje da se za održavanje kulturnih dobara izdvaja smešna suma novca, a svake godine sredstva su sve manja.
“Zavod za zaštitu spomenika kulture nema tu mogućnost da usmerava sredstva lokalne samouprave prema složenosti obnove, ugroženosti objekata ili stepenu zaštite. Ono što Zavod može da uradi jeste izrada projektno-tehničke dokumentacije kojom konkuriše za sredstva kod Pokrajine ili Republike, te na taj način pomaže obnovu. Međutim, ni ovakvo rešenje nije dovoljno jer su sredstva veoma ograničena spram realnih potreba”, zaključuje Maksimov.
Za Tvrđavu samo politička obećanja
Kulturno dobro koje je svake godine u sve gorem stanju, a vidno se koristi je Petrovaradinska tvrđava. Kako su članovi Centra za revitalizaciju kulturno-istorijskog nasleđa (Cerkin) već prošle sedmice ustanovili na terenu, priobalni deo Tvrđave se bukvalno raspada, a za godinu do dve moglo bi da se desi da se potpuno obruši.
“U odnosu na stanje od prošle godine, dve velike stene su otpale i ruiniranje je nastavljeno. Tendencija ide ka tome da je obrušavanje svake godine sve veće, a može da se desi da već sledeće ili za dve godine taj deo potpuno propadne. Dobra stvar je što je gornji deo tvrđave na tvrdoj steni, a ukoliko bi se nešto desilo, verovatno taj deo neće trpeti”, kaže za 021 Miroslav Farkaš iz ove NVO.
Kako kaže, ne postoji dovoljno volje da se išta promeni – političke volje. “Niko, nijedna vlast nema hrabrosti da se uhvati u koštac sa Tvrđavom. Kada bi se ozbiljna ulaganja dala za Tvrđavu, Novi Sad bi imao velike koristi. Čak, neki političari su izjavljivali da Tvrđava nije deo srpske istorije, jer ju je Austrija gradila. Tako to ide kada se istorija stavi u službu dnevne politike. Neverovatno je da jedan takav objekat stoji i nudi se, a ništa se ne radi”, navodi Farkaš.
Da ne postoji nikakvo rešenje za Tvrđavu potvrđuju i u Zavodu za zaštitu spomenika kulture i pozivaju da lokalna samouprava konačno donese odluku o načinu konstantnog finansiranja održavanja i obnove Tvrđave.
“Mora da se odredi krajnji pravni ‘titular’ – odgovorno lice za čitav komleks. Veliki je problem sinhronizacija i usaglašavanje programskih planova kada postoji veliki broj subjekata – u ovom slučaju sva gradska JP i JKP, kao i Ustanove kulture, gde se svako bavi isključivo svojom oblašću. Na ruiniranje Tvrđave najviše utiče neodržavanje, izvođenje instalacija ‘na divlje’, neadekvatno korišćenje prostora, nepostojanje kvalitetnih sadržaja, nepostojanje dugoročnog plana, niti ideje kako da se sva ova pitanja dovedu u red”, zaključuje Katarina Maksimov iz Zavoda.
Konkretno, kaže ona, rekonstrukcija i sanacija bilo kod dela ili objekta Petrovaradinske tvrđave zahteva odvajanje ozbiljnih sredstava za prethodna istraživanja kako bi projekti obnove bili kvalitetni i smisleni.
“Sa takvim projektima, nema prepreke da se konkuriše i za sredstva iz evropskih fondova. Ali, bez istraživanja i projektne dokumentacije, sve ideje ostaju samo ideje”, kaže arhitekta-konzervator Maksimov.
Da bi Evropska unija imala više sluha za Tvrđavu od naše vlasti smatra i Miroslav Farkaš, koji objašnjava da je bolje organizovati građane i redovno ulagati u sanaciju, nego se kasnije pravdati kako nema dovoljno novca.
“Grad i država moraju ozbiljno da stanu iza obnove Tvrđave. Najgore je što će tri puta više novca biti potrebno za sanaciju kada se priobalni deo bude potpuno raspao, nego sada kada postoji šansa da se nešto spasi. Pred budnim okom Evrope je sramota da se takav objekat raspada, ali očigledno se ne vidi interes da se nešto lepo i korisno napravi”, zaključuje Farkaš.
Podsetimo da je ranije izdvojen novac za obnovu Tvrđave vanredno potrošen za donacije poplavljenim područjima.
Autor: 021
