Da Novosađani ne reaguju dovoljno na nasilje u porodici svedoči podatak da je tokom prošle godine bilo 250 prijava za zlostavljanje dece, od čega je zlostavljanje prijavilo samo dvoje komšija, te 14 anonimnih osoba.
Najviše prijava stiglo je od policije i rođaka.
Novosađanka Ivana Brcan je ispričala kako je sasvim slučajno čula mučnu priču devojčice koja trpi porodično nasilje.
“Iz svog stana, koji je okrenut ka dvorištu na Limanu četiri, slušam okupljene tinejdžere kako pričaju i čujem strašnu priču. Devojčica se žali kako ne može da uči za popravni jer joj se mama i tata stalno tuku i svađaju. Kaže zbog njih nije mogla ni da uči tokom godine, a onda plačući detaljno opisuje kako je tata davio mamu, kako je mama nasrnula nožem na njega, kako je on vuče za kosu i vucara po podu, kako joj je muka od takvog života. Dve drugarice i tri druga je teše. Jedna ju je pozvala da dođe kod nje da se na miru sprema za popravni. Devojčica tad kaže: “Da, dok mi ne prođe popravni. I šta posle? Ne živi mi se ovako”, prepriča Ivana šta je čula.
Ostaje pitanje kakvu odgovornost imaju svedoci koji saznaju da neko trpi nasilje u porodici, da li treba reagovati i na koji način.
Da niko ne može da povredi decu kao što to mogu njihovi roditelji, svedoči Ljiljana Ristić, supervizor u Službi za decu i mlade novosadskog Centra za socijalni rad,koja ističe da svako dete koje trpi nasilje u porodici, bilo ono usmereno direktno na njega ili ne, trpi i psihološko nasilje, te da je obaveza svakog pojedinca u zajednici da na to reaguje i pomogne detetu.
“Važno je shvatiti da nasilje u porodici nije više lična, privatna stvar već problem u društvu u kome svaki pojedinac treba javno da istupi protiv njega. Roditelji treba da shvate da sve ono što je godinama smatrano da treba da ostane u kući u četiri zida tu više ne može da ostane. Nas kao društvo i odgovornu zajednicu obavezuje polika protiv nasilja, i da bi naši građani ostvarili potreban kvalitet života smatram da je obaveza svakog građanina da reaguje protiv nasilja u porodici”, kaže ona.
Svako ko se oseća odgovornim da prijavi nasilje u porodici, po proceduri propisanoj protokolima, prvo može da se obrati policiji, zatim Centru za socijalni rad, koje ima centralnu koordinirajuću ulogu u zaštiti dece i porodice i čije su službe dostupne stalno.
“Znam da građani zaziru od prijavljivanja nasilja u porodici, jer smatraju da ne treba da se mešaju, ali isti tako moraju biti svesni da time nanose više štete nego koristi. Uvek se nasilje može prijaviti anonimno, ali se takođe moraju ostaviti tačni podaci gde se ono dešava i u kakvom je obliku da bi nadležni znali kako da reaguju”, priča Ljiljana Ristić i napominje da policija sada ima mnogo veću odgovornost i obavezu da na prijavljeno nasilje reaguje.
Deca koja su najviše osetljiva na nasilje su školskog uzrasta, od šest do 14 godina starosti, jer tada izlaze iz svog porodičnog okruženja, te okolina može lako da primeti atipična ponašanja koja mogu biti ukazatelj da sa detetovom porodicom nešto nije u redu. Ona su često povučena i teško im je prići i navesti ih da se otvore i ispričaju svoje probleme. Zato im uvek treba ponuditi svoju pomoć jer u takvim slučajevima samo zajednica može da pomogne, smatraju stručnjaci.
Tokom cele prošle godine zvanično je 254 puta prijavljeno zlostavljanje dece, a samo od početka ove godine pa do danas već 202 puta! Prema zvaničnim statistikama novosadskog Centra za socijalni rad, od svih prijava postupaka razvoda braka, u četvrtini slučajeva registrovano je porodično nasilje.
Autor:021
