Psihološkinja i doktorantkinja na Fakultetu političkih nauka, Tanja Ignjatović, zaposlena je u Autonomnom ženskom centru u Beogradu, specijalizovanoj organizaciji za podršku ženama sa iskustvom nasilja u partnerskom odnosu i nasilja u porodici. Sa fokusom na društveni i institucionalni rad, ona je članica nekoliko radnih grupa za izradu strateških i drugih dokumenata u pomenutoj oblasti, uključujući i grupe za izradu obe vojvođanske strategije za zaštitu žena od nasilja. Takođe, koordinira regionalnim projektom čiji je cilj promocija i zagovaranje za punu primenu Konvencije Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama. U razgovoru za portal NsHronika, Tanja objašnjava sa kojim strahovima, dilemama i (ne)mogućnostima se suočavaju zlostavljane žene u Srbiji, ali i kako porodično nasilje doživljavaju deca.
“Sve žene, bez obzira na njihovu ličnost, stepen obrazovanja, ekonomski status, starosnu dob ili nacionalnu pripadnost, mogu u nekom trenutku svog života da budu izložene nasilju. Međutim, zlostavljanje u različitim životnim periodima može da ima različite oblike, karakteristike i posledice, jer se žene, zavisno od životne dobi, na različite načine nose sa ovim problemom. Neke iz nasilja izlaze vrlo brzo, druge sporo i mučno, jer nisu uvek podjednako ‘ranjive’. Na primer, ranjivije su vrlo mlade neiskusne devojke, žene u periodu trudnoće i posle porođaja zbog specifičnog psihofizičkog stanja, starije žene zbog fizičke nemoći. U većem su riziku žene iz marginalizovanih društvenih grupa, iz manjinskih zajednica, Romkinje, strankinje, imigrantkinje, žene sa invaliditetom, fizičkim ili mentalnim bolestima, žene sa sela, siromašne, nezaposlene, žene niskog obrazovanja, tradicionalnih stavova, religiozne. Važno je znati gde su one u celom procesu i koja vrsta podrške i konkretne pomoći bi mogla da doprinese pozitivnoj promeni. Treba reći da profesionalci u nadležnim službama, policija, tužioci, socijalni radnici, psiholozi, lekari, često ne koriste sve mogućnosti da pruže informaciju, ohrabre žene da prijave nasilje i preduzmu sve neophodne mere zaštite po službenoj dužnosti.“
U čemu je razlika između sukoba mišljenja – partnerske svađe i psihičkog ili emotivnog nasilja?
U svakom partnerskom odnosu postoje problemi. Oni nekada mogu biti brojni i mogu imati različite povode. Dinamika odnosa u situaciji sukoba se razlikuje od dinamike nasilja. Za sukob su karakteristične približno jednake uloga i odgovornost oba partnera. Oba se osećaju kritikovano, optužuju, prebacuju jedan drugom, nekada se javi i verbalna agresija, lupanje vratima ili ćutanje, privremeno napuštanje stana i slične radnje. To kod oba partnera stvara nezadovoljstvo odnosom i može da vodi traženju rešenja, popravljanju komunikacije ili prekidu odnosa. Nasuprot tome, u nasilju je prisutna nejednaka moć, dominacija i kontrola, na strani jednog partnera, obično muškarca, čak i kada žena aktivno pruža otpor, reaguje ili se brani. Psihičko nasilje, za razliku od sukoba, sadrži kontrolu, ograničavanje slobode izbora, izolaciju, ponižavanje, zloupotrebu, ucenjivanje, manipulaciju, pretnju. Takvo ponašanje kod žene stvara nesigurnost, strah, nemogućnost slobodnog izbora bez straha od posledica, zabrinutosti za vlastitu dobrobit i život, ili zabrinutost za decu i druge bliske osobe. Nasilni partner ne priznaje odgovornost, poriče, umanjuje ili okrivljuje žrtvu. On je ubeđen da ima pravo i da ispravno postupa, i nije zainteresovan za promenu svog ponašanja. Iako i sukobi mogu imati štetne posledice, nasilje u partnerskom odnosu je dosledno povezano sa većim rizikom od fizičkog povređivanja, od nastanka psihičkih smetnji i bolesti, slabljena radnih kapaciteta i nepovoljnih efekata na roditeljstvo.
Koje psihičke posledice na ženu ostavlja nasilje?
Nasilje koje žene preživljavaju dovodi do različitih psihičkih posledica. Najčešće se javlja zanemarivanje sopstvenih potreba, promenjena slika o sebi, doživljaj manje vrednosti, gubitak poverenja, nemogućnost da se donosu odluke, osećanje bespomoćnosti, straha, strepnje, stida, krivice. Dugotrajnost ovih stanja može da uslovi različite probleme u mentalnom zdravlju, do pojave depresije, anksioznosti i posttraumatskog stresnog poremećaja. Žene nekada koriste alkohol, drogu ili tablete, kako bi se smirile i prividno izborile sa traumatskim iskustvom. Rizici za psihičko zdravlje su veći ako se nasilje ponavlja ili dugo traje, ako je žena bila izložena nasilju i u detinjstvu, ako se javlja u periodu trudnoće. Nasilnici ove situacije koriste da obrnu uzrok i posledicu, tako što nasilje pravdaju psihičkim stanjem žene. Posledice nasilja po zdravlje majke mogu da utiču na njen odnos sa detetom, na roditeljske veštine, mogućnost uspostavljanja autoriteta i nadzor deteta.
Šta je ono što zlostavljaču dodatno olakšava uspostavljanje kontrole nad žrtvom? Kada žena postaje svesna da trpi nasilje? Da li je ta spoznaja posledica isključivo fizičkog nasilja, ili su žene danas dovoljno emancipovane da prepoznaju i neke druge vidove maltretiranja?
Ženina od ranije naučena ponašanja ili osobine, kao što su pasivnost ili zavisnost, pogoduju uspostavljanju kontrole i dominacije. Iskustva iz detinjstva i nasilje kojem je ona potencijalno svedočila ili bila izložena kao dete, takođe predstavljaju rizik od nasilja u partnerskom odnosu. Nedostatak ličnih resursa i podrške, odnosno zavisnost od muškarca otežavaju joj da izađe iz cele priče, uspostavi kontrolu i organizuje svoj život na nov način. Takođe, za mnoge žene odluka da postanu samohrane majke nosi vrlo visok rizik od siromaštva. Intimni partnerski odnos obično ne počinje nasiljem. To većinu žena čini nespremnim da prepoznaju prve znake nasilja. S druge starne, različiti činioci doprinose da one pogrešno tumače nasilne taktike. Dominirajući patrijarhalni obrazac i visoka tolerancija društva na nasilje dovode do toga da se određena ponašanja muškaraca “normalizuju” – ne imenuju se kao nasilje i kao neprihvatljivo ponašanje. Nasilnik obično opravdava svoje ponašanje nepovoljnim okolnostima ili okrivljuje ženu i “izvrće realnost”. Zbog toga, ona pokazuje razumevanje, pokušava da promeni svoje ponašanje ili situaciju, verujući da će na taj način prestati nasilno ponašanje njenog partnera. Na početku odnosa, posle nasilnog incidenta obično sledi i izvinjavanje, kajanje i obećavanje partnera da se situacija više nikada neće ponoviti, što kod žene stvara nadu da će se odnos vratiti na “staro stanje”. Važno je da se nasilje ne prepoznaje kao isključivo fizički akt, već i nametanje kontrole, pravila i zahteva, ljubomora, izolacija, emotivno ucenjivanje. Žene koje očekuju ravnopravne partnerske odnose, koje imaju više samopouzdanja i bolje resurse, pre prepoznaju ove nasilne taktike i pre donesu odluku da izađu iz nasilja. Svakako, učestalim ponavljanjem nasilnih događaja one će morati, pre ili kasnije, da prihvate da ti incidenti nisu “slučajni”, već stalno prisutne karakteristike partnerskog odnosa. Kada jednom prepoznaju nasilje, čak i ako odmah ne odluče da iz njega izađu, mogućnost prijave nasilnog događaja, traženje zaštite ili napuštanje partnera postaje izvesnije.
Kako se postaviti prema nasilniku i izaći iz lošeg partnerskog odnosa?
Svaka žena treba da zna da je nasilje nedopustivo, da je to krivično delo za koje nema opravdanja, kao i da je ono izbor i isključiva odgovornost onoga ko ga čini. Ona nikako ne bi trebalo da se stidi ili da krije nasilje. Šta će žena uraditi u konkretnom slučaju zavisi od mnogo činilaca, ali je najvažnije da brine o svojoj i bezbednosti svoje dece. Čak i ako nasilni događaj ne prijavi policiji, bilo bi važno da obavi lekarski pregled ili fotografiše povrede, razgovara ili zatraži pomoć porodice ili prijatelja, zatraži pomoć stručnjaka za sebe ili za decu. Bitno je da se informiše o mogućoj zaštiti, zakonskim rešenima i postupcima nadležnih službi, a pre svega policije, javnog tužilaštva i centra za socijalni rad. Ako se radi o ozbiljnom i opasnom nasilju ili pretnjama, ako nasilnik ima ili bi mogao da pribavi oružje, ako prekomerno konzumira alkohol ili koristi narkotike, ako je krivično odgovarao za bilo koje drugo delo, proganja ženu ili preti deci, obavezno bi trebalo uz prijavu nasilja napraviti i bezbednosni plan. Svakako, ne bi trebalo prenaglašavati težinu traume nasilja i žrtvu sagledavati isključivo kao pasivnu i bespomoćnu. Žene imaju snagu i mogu da razviju različite strategije prevladavanja i otpornosti. Za to su im potrebni razumevanje, poštovanje, informacije o mogućnostima i podrška najbližih i nadležnih institucija. Organizacije koje su specijalizovane za ovu vrstu podrške mogu da pomognu da se sačini bezbednosni plan, ali i da budu izvor korisnih informacija.
Iz kojih razloga partnerke žrtve nasilja ipak neretko ostaju uz zlostavljača?
Brojni su razlozi za to. Često se navode ekonomska zavisnost ili nesigurnost, koje utiču na mogućnost izdržavanja dece ili rešavanja stambenog problema. Česta su i uverenja žene da je „deci potreban otac“, prisutan je pritisak porodice na nju „da sačuva brak“ ili su nespremni da joj pruže pomoć. Nasilje kojem je bila izložena, a posebno kontrola, izolacija, pretnje ubistvom, strah za vlastitu ili dečju bezbednost, drže je u strahu od prijavljivanja nasilja ili pokretanja razvoda. Dugo vremena poriču problem i veruju da će se nasilnik promeniti, a u tome ih nekada podržavaju rođaci, prijatelji, ali i stručnjaci, veruju da je njihova odgovornost da pomognu nasilnom partneru. Žene ponekad iz sramote kriju šta im se dešava, verujući da su usamljene žrtve, da su same krive za ono što im se dešava, nemaju dovoljno informacija o zakonima, postupcima i mogućnostima.
Kako loši porodični odnosu utiču na decu?
Postoji povezanost između iskustva dece u detinjstvu, svedočenja nasilju prema majkama ili činjenice da su i sami bili žrtve nasilja, sa nasilnim ponašanjem u odraslom dobu – prema partnerkama, svojoj deci ili ostarelim roditeljima. Izloženost nasilju utiče na ponašanje, osećanja, uverenja i stavove dece. Radi se o učenju po modelu ili identifikaciji deteta sa ulogom nasilnika, češče prisutno kod dečaka, ili ulogom žrtve, češće kod devojčica. Ipak, treba naglasiti da to iskustvo ne dovodi nužno, u svakom slučaju, do ponavljanja obrasca. Nasilje prema majci kod dece izaziva različite reakcije i posledice. Neka od njih pokazuju strah i preplašenost, sklanjaju se, dok druga pokazuju inicijativu, zovu u pomoć, brane majku ili traže od nje da napusti oca. Ponekad, mališani zbog nasilja moraju da napuste kuću, ili ostaju u njoj bez majke, gledaju dolazak policije, svedoče povredama majke, izložena su pretnjama oca da će ubiti nihovu majku, ili su sprečavana da se viđaju sa njom. Kada je nasilje dugotrajno ili intenzivno kod dece se javljaju nepovoljne promene u ponašanju. Ili postaju neposlušna ili agresivna, ili se povlače. Javljaju se različite emocije, od tuge, napetosti i uznemirenosti, do ljutnje, besa, krivice ili stida. Raste rizik da deca budu povređena, slučajno ili namerno. Neka deca mogu imati teškoće u koncentraciji i učenju ili probleme u odnosima sa vršnjacima. Zavisno od uzrasta i okolnosti, za oporavak najmlađih je važno da su bezbedni i da nemaju odgovornost da brinu o odraslima. Važno je da klinci imaju prilike za samoafirmaciju, za sticanje pozitivnih iskustava, učenje komunikacije, rešavanja problema, za prihvatanje vrednosti tolerancije i ravnopravnosti, što stavlja odgovornost ne samo na roditelje i porodicu, već i pred obrazovni sistem, medije, zajednicu i društvo u celini.
Autor: Maja Guzijan
