Usled svakodnevnice koja se ne menja i gde mogućnostima, čini se, nema prostora, opšta pojava odlaska u inostranstvo deluje kao jedino rešenje za ispunjenje onih egzistencijalnih i društvenih potreba jednog građanina. Tako se i naš sugrađanin, Saša Kuzmanović odlučio da svoju sreću potraži izvan granica Srbije, ali ono što je zanimljivo jeste da ovaj mladi čovek nije otišao na zapad, već na istok, i to na prostor iza nekadašnje “gvozdene zavese”.
Kako će mu to pomoći da ispuni svoje ciljeve i zašto se baš odlučio za Litvaniju, otkriva nam za naš portal…
Kada si otišao u Litvaniju i čime se trenutno baviš?
Otišao sam krajem oktobra 2014. godine, i doselio se u grad Kaunas. Trenutno radim na projektu Evropske unije u jednom domu za decu bez roditeljskog staranja. Moje zaduženje je prvenstveno rad sa dečacima uzrasta od 9 do 14 godina. Bez ikakvih kvalifikacija i iskustva u tom poslu, ali sa velikim motivom i tremom, otišao sam tamo ne znajući sta me čeka …
Kao i u svakom poslu, nije uvek sjajno, jer rad sa decom nije ni malo lak, pogotovo kada su u periodu odrastanja i kada im je prisustvo roditelja najpotrebnije. Trudim se da im prvenstveno budem prijatelj i da zajedno rešavamo probleme sa kojima se susreću. Ta deca su neverovatna!!! Iako su imala teško detinjstvo, mnogo su pozitivni i iskreni, i sve što žele je pažnja i neko na koga mogu da se oslone. Njihov osmeh na licu i zahvalnost koju pružaju je jedan od najdragocenijih momenata ovog posla. Mogu da kažem da sam, posle dužeg lutanja, pronašao nešto što me ispunjava. Usrećujemo jedni druge, pravimo planove, realizujemo iste i upravo ta komunikacija koju održavamo, dokazuje da uz jaku volju i želju sve možete da postignete. Kolege su zadovoljne sa mnom i imamo odličnu saradnju. Generalno sam prezadovoljan i nadam se da će tako i ostati!
Zbog cega si odlučio da odes iz Srbije?
Tražio sam posao u struci (turizam) više od 2 godine i svaki put je bilo bezuspešno. Iako sam bio tek svršen student, morao sam da imam tri godine radnog iskustva, možda nekog bogatog rođaka ili pak debelu vezu da bi se zaposlio. Pokušao sam da otvorim i svoju turističku agenciju ali i tu sam naišao na “zalupljena” vrata, na kojima je pisalo “potrebno tri godine radnog iskustva”!
Postalo je frustrirajuće jer sam konkurisao na više od 500 poslova. Samo jednom sam pozvan na razgovor (u drugi krug) a ostali nikada nisu odgovorili, ili su rekli da sam prekvalifikovan za posao higijeničara za koji sam aplicirao… Osećao sam se beskorisno, uhvatila me je depresija i počeo sam da tražim razne načine da odem iz zemlje…
Šta ti se najviše dopada u novom gradu?
Kaunas je dosta funkcionalan, gradski prevoz je tačan u sekundu za razliku od našeg. Sviđa mi se što ima dosta livada i parkova sa uređenim travnjacima, a i nema polupismenih “grafita” po zidovima. Noćni život umnogome podseća na Novi Sad, bezbroj kafića i klubova u jednoj ulici. Takođe, ima dosta aktivnosti u okolini grada, često vidim paraglajdere koji se spuštaju sa okolnih brda. Postoje i klizališta koja rade tokom cele godine kao i zatvorena skijaška staza. Ako baš dosadi provod u gradu, za par sati može da se ode i u drugu državu, pošto su Rusija, Poljska, Belorusjia i Letonija udaljeni oko 200-300 km. Ima dosta ponuda autobuskog prevoza pa se jeftino može naći povratna karta do Minska …
Sa kim se družiš u novom gradu?
Pored mene, živi još dvoje ljudi iz Srbije pa se sa njima povremeno družim pre ili posle posla. Napravimo večeru a ponekad nam se pridruži i bračni par iz Rumunije sa kojim se dobro slažemo. Ipak, najviše vremena provodim sa cimerima, živim sa jednom devojkom iz Austrije i dečkom iz Španije. Razumemo se odlično!
Polako stvaram prijateljstva i sa Litvancima, ali su dosta zatvoreni pa je malo teže, ali kada čuju da dolazim iz Srbije, glavna tema je košarka i momenat kada je Danilović zakucao preko Sabonisa (smeh)…
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Nedostaju mi porodica i prijatelji, ali se čujemo i vidimo preko skajpa. Neki čak planiraju i da me posete i tome se baš radujem. Moram da priznam, najviše mi nedostaje naša hrana tj. roštilj i čorbe, međutim srpskih restorana ima u Varšavi i u Talinu, pa ponekad “skoknem” da me želja mine. Baš za vikend planiram da odem i već sa nestrpljenjem očekujem ćevape .
Koliko puta godišnje dolaziš u Novi Sad?
Do sada nisam, ali dolazak planiram u aprilu i to samo na dva dana, pošto ću voditi turu po bivšoj Jugoslaviji za koju me je angažova prijatelj, vlasnik turističke agenciju. Tada ću imati šansu da vidim svoje, ali na kratko. Komplikovano je dolaziti često, jer nema direktnog prevoza, već dosta presedanja, daleko je, a da budem iskren i skupo.
Da li mislš da će se situacija u našoj zemlji ikada promeniti?
Voleo bih da znam odgovor na to pitanje . Nisam optimista i izbegavam da čitam vesti, a i bolje da ne pričam puno.
Tekst: Tamara Kovačević
