Zoran Veselinović radi kao inžinjer u muzičkom studiju Ebi Roud, najpoznatijem po tome što su u njemu snimali Bitlsi, a podsećamo vas i na čuvenu istoimenu ulicu koja se 1969. godine našla na omotu poslednjeg studijskog albuma, na kome članovi sa Džonom Lenonom na čelu, prelaze ulicu. Svoju karijeru započeo je kao tonski snimatelj na televiziji Novi Sad, potom nastavio u Londonu po raznim manjim i većim tonskim studijima a zadnjih 12 godina proveo u legendarnom muzičkom studiju. Pored tonskog snimanja, gitara i fotografija su njegova druga ljubav i hobi. Prema njegovom mišljenju, Engleska je zemlja puna istorijskih vrednosti i tradicionalnosti, poput ogromnog muzeja na otvorenom.
Pol Mekartni, Rolling Stones, U2, Madonna, Erik Klepton, Lady Gaga, Elton Džon, Oasis, Blur, Robi Vilijams… to su samo neka od velikih imena sa kojima je sarađivao, a otkrio nam je sa kim bi to još voleo da radi a do sada nije imao priliku.
Kada pomisli na Novi Sad nedostaje mu onaj osećaj da je “tu”, u najlepšem gradu, ali trudi se da dođe bar jednom godišnje.
Zašto baš London? Koji je motiv Vašeg odlaska iz Novog Sada?
Treba mi dva sata leta avionom od Beograda do Londona a toliko isto vremena i autobusom do Novog Sada, to mu dođe da su London i Novi Sad u neku ruku na istoj razdaljini od Beograda pa onda ne moram puno da patim za zavičajem.
Šta Vas najviše oduševljava kada je u pitanju London?
Ovde je sve nešto u levo i mnogo stvari se dešavaju na levoj strani za razliku odakle sam došao, tamo je sve nešto u desno kao za inat. Puno ima tradicionalnosti i istorijskih vrednosti, cela Engleska sa ostalim članicama Ujedinjenog Kraljevstva mi izgleda kao jedan ogromni muzej na otvorenom.
Radite kao inženjer u prestižnom tonskom studiju, kada ste osetili ljubav prema fotografiji i gitari?
Čim sam naučio da čitam, pišem, računam i popunio peticama moju đačku knjižicu onda su me zainteresovale i ostale stvari iz svakodnevnog života. Tako na primer između ostalog i muzika sa radija i televizije. Nekako se sve vrtelo u krug, prvo sam naučio da koristim foto aparat pa odmah zatim sam počeo da učim da sviram na gitari i to je tako išlo uporedo jedno s drugim dok nisam završio srednju elektrotehničku školu kad me je zainteresovalo i snimanje zvuka. Onda sam morao da se opredelim za jednu od te tri profesije i prevaglo je tonsko snimanje a gitara i fotografija su mi i dan danas ostali hobi. Prve decenije moje profesionalne karijere sam proveo u TV Novi Sad kao tonski snimatelj a potom sam tu karijeru nastavio sledećih do sada 23 godina u Londonu po raznim manjim i većim tonskim studijima da bih zadnjih 12 godina proveo u “Abbey Road Studios”.
Koliko Vama znače i šta za Vas predstavljaju fotografije legendarnih rok zvezda koje ste do sada napravili? Kakav je osećaj znati da ste napravili fotografije koje pišu istoriju na neki način?
Ne razmišljam na taj način da nešto fotografišem da bi mi nešto značilo, to mi zvuči sebično a to nije deo mog karaktera. U neku ruku foto aparat tretiram kao gitaru ili kao neki instrument i trudim se da mojim fotografijama dočaram taj ambijent sa koncerta onako kako ga ja vidim i čujem. E sad, ako to nekome lepo izgleda i puno mu znači to je onda za mene uspeh i moje lično zadovoljstvo.
Rad na kojem muzičkom projektu je na Vas ostavio najveći utisak?
Kad radiš sa velikim imenima kao što su Pol Mekartni, Rolling Stones, U2, Madonna, Erik Klepton, Lady Gaga, Kejt Buš, Elton Džon, Oasis, Blur, Robi Vilijams, Duran Duran, Florence And The Machine itd… onda je teško izdvojiti jedno ime jer se sva ta osećanja stope u jedno i čine jednu celinu. Na takvim projektima, profesionalno gledajući treba da daš svoj maksimum i ne praviš razlike i preference.
Da li postoji neki Vaš muzički idol sa kojim biste sarađivali a do sada niste?
Pošto sam već radio sa toliko puno svetski poznatih bendova i solista sad mi je teško da se setim sa kim bih još hteo da radim. Jedino Dejvid Bouvi mi je ostao na spisku ovih većih imena kojeg još nisam imao prilike da vidim u studiju a to je inače u današnje vreme i teže ostvarljivo zbog njegovog zdravstvenog stanja. Ponekad pomislim da je šteta što još nisu među živima Džimi Hendriks, Džon Lenon, Džordž Harison, Dženis Džoplin, Džim Morison i Elvis Prisli pa da i sa njima sarađujem.
Koliko je zapravo važno biti sluhista u ovom poslu?
Dobro dođe ako to prirodno imaš, mada danas postoje softverska pomagala pa možeš da se švercuješ ako znaš šta radiš. U neku ruku se više traži sluh za ritam, muzički trend i komunikativnost. Ako si “cool” i znaš da postigneš zvuk koji se traži onda tako nije ni važno da li si sluhista ili ne.
Da li se tonska oprema i u drastičnoj meri promenila kada poredimo 80’ i danas?
I da i ne, promenio se pristup posla. Nekada su se koristile magnetofonske trake za snimanje a danas kompjuteri što je prouzrokovalo da jako puno vremena provedeš ispred kompjuterskog monitora a manje za sve ostalo. Moj web sajt možete posetiti www.photozoran.com
Koliko puta godišnje dolazite u Novi Sad?
Gledam da barem jednom godišnje dođem.
Šta Vam najviše nedostaje iz Novog Sada?
Taj osećaj da nisam u Londonu nego u Novom Sadu, najlepšem gradu!
Autor: Nataša Polarecki, NsHronika.rs
Foto: Privatna arhiva/Brajan Rašić
