Amerikanac Čarls Keter je 2010. godine prvi put došao u Srbiju na nagovor prijatelja kog je upoznao na Fejsbuk grupi posvećenoj ljudima koji ne vole Sjedinjene Američke Države. On se preselio u Novi Sad pre osam godina i ovaj grad smatra svojim domom.
– Moj život je trenutno podeljen na pola, negde do aprila sam u Novom Sadu, a onda putujem u Ameriku i tamo radim narednih par meseci, jer samo od srpske plate ne bih mogao da živim – kroz osmeh kaže Čarls i dodaje da zbog toga može da kaže da je srpski gastarbajter.
Kada je tek stigao u Srbiju, boravio je u Zrenjaninu, a narednih godina obišao je mnoge gradove i sela u Srbiji, moglo bi se reći, da je bolje upoznao Srbiju, nego što neki Srbi učine za ceo život. Svaki grad ostavio je na Čarlsa poseban utisak, ali jedan se ipak izdvojio – Novi Sad.
Najviše ga muče padeži
Čarls Keterić ( -ić dodali su mu Srbi koji ga već odavno smatraju svojim “bratom” i sunarodnikom iako je zvanično pasoš naše zemlje dobio tek prošle godine), imao je samo reči hvale za Novi Sad koji opisuje kao idealno mesto za život zbog svoje multikulturalnosti, otvorenosti ali i sporog govora, jer srpski jezik još nije dovoljno savladao.
– Najviše me muče padeži i nije mi jasno zašto moram da tražim “jednu pljeskavicu”, a ne “jedna pljeskavica”. Prijatelj iz Leskovca me je, šaleći se sa mojim izgovorom pozivao da dođem da živim tamo, jer “u Leskovac nema padeži” – priča Čarls ističući kako ga oduševljavaju različitosti koje u našoj zemlji može da sretne.
Čarls je u rodnom Ilinoisu bio menadžer za prodaju automobila i nije mogao da zamisli život bez svakodnevnog upravljanja četvoročkašem, živeći u Novom Sadu gotovo da bi mogao da zaboravi kako se vozi.
“Kada živiš u Novom Sadu svuda možeš da ideš peške. Na posao, u kafić, u prodavnicu… Sve ti je na dohvat ruke i u blizini. Zašto bih dođavola hteo da vozim auto ovde”, kaže Amerikanac u svom prepoznatljivom tonu.
Rutina od 10 kilometara
Tako je jedna od njegovih omiljenih rutina koje ima u Novom Sadu da peške ode Dunavskom ulicom do keja, pa preko mosta do Petrovaradina i Sremske Kamenice, samo da bi jeo u malom restoranu čija gruba spoljašnjost krije savršenu hranu. Zatim, se preko mosta Slobode peške vrati do kuće i tako pređe oko 10 kilometara peške. Takođe voli da svakog jutra prošeta do pekare u blizini svog stana kako bi doručkovao burek, a usput uzme za poneti jedan XL kapućino.
– Mnogi kafići imaju espreso za poneti. Kada to vidim pomislim “Ma dajte, pa u espresu jedva da ima ikakve tečnosti!” Zašto bi neko želeo espreso za poneti?” – požalio se Čarls i dodao da stanovnici Novog Sada možda ne vole da hodaju svuda sa kafom u ruci, ali šetnju obožavaju.
“Oduševljava me što u Novom Sadu možeš videti ljude kako šetaju i po najvećem minusu, centar grada je pešačka zona, a u Čikagu na primer nemaš trotoara, jer svi voze automobile. Išli bi i do prodavnice prekoputa autom, ako je ikako moguće. Novosađani su zaista fantastični ljudi. Jak utisak na mene je ostavila situacija kada sam u jednom kafiću zaboravio svoj mali “Apple Macbook”, a jedan momak je trčao za mnom ulicom da mi ga vrati”, prepričava Keter(ić) i dodaje da ima jako dobre komšije.
Ozbiljan je ljubitelj svih domaćih specijaliteta, a najviše mu se dopada što postoji toliko mnogo priloga za pljeskavicu.
Sa Petrovaradinskom tvrđavom se susreo daleke 2011. godine kada još nije živeo u Novom Sadu, već je došao na Exit festival.
– Bio sam oduševljen samim festivalom i atmosferom u gradu, a Petrovaradinska tvrđava je na mene ostavila poseban utisak. Mi u Ilinoisu nemamo tako stare građevine, pa mi je na neki način bilo i žao kada sam video tu gomilu ljudi kako skaču po tvrđavi. Imao sam utisak da nekako treba da bude zaštićenija – priseća se Čarls i dodaje da je Novi Sad najbolji grad za život.
– Nema boljeg grada koji bi mogao biti izabran za prestonicu kulture jer je broj dešavanja koja se svakodnevno organizuju u Novom Sadu impresivan. Svaki dan je sve više turista, kompanija koje dolaze da posluju ovde, zgrada koje se grade… Zato se trudim da ga promovišem gde god i kako god mogu – zaključuje Čarls.
Izvor: MONDO/blic.rs
Foto: Facebook / charles.cather
