Inženjer Milan Bajić bio je uključen u istraživačke radove i pripremu za građenje Mosta slobode u Novom Sadu i juče se sastao sa gradonačelnikom Milošem Vučevićem a dan kasnije za portal NS Uživo preneo utiske sa sastanka i otkrio kako je, kao iskusan inženjer, posavetovao gradonačelnika i njegov tim.
– Razgovor je bio veoma konstruktivan. Posavetovao sam ga da sa Fakulteta tehničkih nauka uzme jednu grupu inženjera koja bi vodila pripremu i istražne radove za novi most koji treba da bude povezan sa Fruškogorskim koridorom. Sve to mora dobro i detaljno da se ispita, jer postoji potencijalno klizište sa sremske strane. Takođe, mislim da bi trebalo da se formira i jedna grupa koja će voditi nadzor nad kineskom kompanijom koja će izvoditi radove. Most koji se gradi biće sličan Mostu slobode, samo će umesto dva pilona imati tri sa kosim užadima. I aktuelna gradska vlast se sada, kao i mi pre 50-ak godina, suočava sa nesuvislim komentarima jedne grupe ljudi koja smatra da je novi most nepotreban. Međutim, Novi Sad ima urbanistički plan koji je trasiran pre nekoliko decenija. Još tada su jasno definisani prostorni planovi grada i njihova namena – ističe on.
Bajić, koji je radio u Urbisu i Pokrajinskom izvršnom veću, a ostao upamćen kao čovek koji je izdao upotrebnu dozvolu za “kičmu” Novog Sada – Most slobode, za portal NS uživo prisetio se i kako je tada tekla gradnja mosta i napravio paralelu sa današnjim vremenom.
– To je proces koji je trajao 3-4 godine. Ispitivali smo korito Dunava, padine, opasnost od potencijalnog klizišta. Kada je to završeno, raspisan je konkurs za idejno rešenje. Javili su se preduzeće “Mostogradnja” i čuveni profesor Nikola Hajdin sa Građevinskog fakulteta, koji je poslao svoje rešenje po ugledu na dva mosta koga su gradili Nemci u Duisburgu i Dizeldorfu. Potom smo profesor Hajdin i ja otišli u Nemačku kao bi i videli te mostove. Formirana je Komisija sa zadatkom da odabere rešnje, i pobedio je Hajdinov predlog. Projekat je radio Institut “Kirilo Savić”, objavljena je međunarodna licitacija za gradnju na koju se prijavilo 14 firmi, ali je na kraju “Mostogradnja” uzela kooperante iz Mađarske koji su bili 27 odsto jefitiniji. Hajdin je insisitirao da raspon između stubova bude veći za dva metra nego kod Nemaca, pa je naš most ušao u Ginisovu knjigu rekorda – priseća se Bajić.
On kaže da je i tada bilo otpora prema građenju mosta od strane ljudi koji su kočničari razvoja grada.
– Bilo je to 1976. godine. Nije išlo lagano, bilo je otpora. Znate, uvek će se naći neko ko je neuk, ali smatra da treba da komentariše sa punim pravom. U nameri da ga omalovaže, nazivali su ga “vikendaški” most, a danas je to kičma grada – kaže Bajić.
Naš sagovornik podseća da je u vreme kada je građan prvi novosadski bulevar, Bulevar Maršala Tita (sadašnji Bulevar Mihajla Pupina) bilo ljudi koji su se pitali zašto nam je to potrebno.
-Neshvatljivo, ali i za taj bulevar smo imali veliki otpor. Danas Novi Sad samo u bulevarima ima oko 20 kilometara! Naši stručnjaci iz urbanizma su ozbiljni profesionalci. Ne može njih da nadglasa jedna grupica ljudi koji se vode sitnim, banalnim i sebičnim razlozima – kaže Bajić, čovek koji je 40 godina proveo na izgradnji svog grada i dodaje:
– Nakon Drugog svetskog rata, Novi Sad nije imao nijednu asfaltiranu ulicu! Nije imao ni vodovod, ni kanalizaciju, toplifikaciju… Bio je palanka koju su nazivali konalni bolesnik. Prvi gradonačelnik Todor Jovanović imao je odličan plan – otišao je na Građevinski i Arhitektonski fakultet i dogovorio sa dekanima da mu u Novi Sad pošalju 10 bračnih parova arhitekata, građevinskih inženjera i hidroinženjera. Tako je formiran Urbanističko-projektni biro u Novom Sadu i počela da se otvaraju građevinska preduzeća. U to vreme smo godišnje gradili između 2.500 i 3.000 stanova – priseća se Bajić.
Izvor: nsuzivo.rs
Foto: Unsplash
