Boško Čelić, momak koji je pre devet godina otišao u Ameriku, predaje matematiku, a pored toga ima i jedan zanimljiv posao, bavi se Rekonektivnim isceljivanjem i Rekonekcijom. Život mu je kako kaže, promešao karte, i udelio baš onu “zelenu”. Sada živi u San Diegu sa verenicom Draganom, a ispričao nam je šta mu se dopada u novom gradu, kao i koje mu stvari nedostaju sada, kada je daleko Novog Sada.
Kad si otišao u Ameriku i čime se baviš?
Prvi put pre devet godina, a poslednji pre pet meseci. Bavim se nečim što jako volim, što me čini srećnim i ispunjenim. Predajem matematiku i imam sopstvenu praksu Rekonektivnog Isceljivanja i Rekonekcije. Na taj način sam spojio konstatno unapređenje kako svog, tako i zdravlja i nivoa znanja svojih klijenata.
Šta ti se najviše dopada u novom gradu?
Definitivno klima. San Diego je jedan od gradova sa najviše sunčanih dana u godini. Na istom mestu moguće je videti i uživati u lepoti listopadnih, četinarskihi palminih stabala, raznih vrsta kaktusa, i neobičnog cveća. Rasut je po brdima i prostire se od obale Pacifika, preko zelenih šuma, pa sve do stenovitih i polupustinjskih predela. Plaže su fenomenalne. Još jedna od velikih prednosti ovog grada je što nema tešku industriju, tako da se poprilično vodi računa o očuvanju prirode kao njegovog najvažnijeg resursa. San Diego je veliki univerzitetski centar i upravo fakulteti nude najviše poslova. Grad je izuzetno bogat kulturnim sadržajem, sportskim aktivnostima, kao i zanimljivim restoranima, klubovima i barovima.
Sa kim se družiš u gradu?
Moja verenica Dragana i ja najčešće vreme provodimo zajedno, sa“lokalnim facama”. Šalim se, naravno. Provodimo vreme sa vedrim, zanimljivim i dragim ljudima sa kojima razmenjujemo znanja, iskustva i dobru energiju.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Mnogo toga. Želite li da krenem po abecednom redu, hronološki ili po važnosti?
Pre svega moji najmiliji, kao i mnoge banalne i na prvi pogled beznačajne stvari koje su mi život tamo bojile, ali sticajem okolnosti nisu mi više na dohvat ruke. Ipak, na neki način ih i dalje nosim u sebi. To se valjda naziva uspomenama. To je ono što mi izmami osmeh svaki put kada mi protrči kroz misli. A misli mi ka Novom Sadu putuju najčešće u vreme zimskih praznika. I poslednje, ali ne i najmanje bitno – sneg (isključivo u vreme praznika, razume se).
Koliko puta godišnje dolaziš u Novi Sad?
Nikada dovoljan broj puta. Otprilike jednom u godinu dana. Voleo bih da je to češće, ali zbog velike količine obaveza i vrtoglavo ubrzanog života u Americi nije uopšte lako to postići. Mada, radovi na tome su još uvek u toku.
Da li je osnovni motiv za odlazak bio posao, novac, dalje usavršavanje ili želja za upoznavanjem novih kultura i ljudi?
Osnovni motiv mog odlaska u Ameriku bila je simpatična okolnost u kojoj je život promešao karte, a meni udelio baš onu “zelenu”. Ni najmanje ne bežim od novca, dalje usavršavanje je uvek uzbudljivo i puno izazova, a upoznavanje kultura i ljudi kao ideja me je oduvek privlačilo. Najčešće u životu postoji više razloga za tako bitnu odluku.
Autor: Nataša Polarecki
