Od kako je pre osam godina prvi par belih roda svio gnezdo na nezavršenoj zgradi uz autoput na novosadskoj Klisi, ove graciozne selice ne prestaju da iznenađuju stručnjake za ptice, ali i širu javnost.
Novosadske bele rode svet posmatraju sa visine, tačnije sa preko 20 metara visokih betonskih stubova i greda odakle se pruža odličan pogled na grad, ali i deponiju na kojoj se često hrane. Osim deponije, u neposrednoj blizini kolonije roda nalaze se veliki kopovi šljunka i peska na kojima rode pronalaze dodatnu gozbu.
Ornitolozi iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije su 2017. u svojevrsnoj koloniji pronašli osam gnezda, da bi brojnost rasla sve do 2021. kada su izbrojana čak 33 para roda. Ove godine u koloniju je došao 31 par, a njih 26 uspešno je ostavilo potomstvo. Rodama je potrebno izuzetno umeće da naprave velika i stabilna gnezda na toj visini, prkoseći čestim olujnim vetrovima. Upravo tako su najmanje tri gnezda stradala ovog proleća.
„Novi Sad se vekovima razvijao na močvarnim poljima koja su isušena i zatrpana. Ta nekada bogata staništa nepovratno su nestala, a sa njima i kolonije ptica močvarica. Međutim, nekima od njih, poput roda i galebova, sada pogoduju komunalne deponije na kojima pronalaze nove izvore hrane, kao što su tone otpadne hrane iz domaćinstava. Bele rode su se prilagodile novonastalim uslovima i otpad koji mi ljudi proizvodimo okrenule u svoju korist“, objašnjava Milan Ružić iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.
Poslednji nacionalni popis belih roda sproveden je 2014. i 2015. godine kada je u Srbiji prebrojano oko 1.350 gnezda, od čega ih je u Vojvodini bilo oko 1.100. Tada se u celom Novom Sadu gnezdilo svega tri para belih roda, a poslednjih godina njihova populacija u najvećem vojvođanskom gradu povećana je za više od 10 puta.
Krajem leta iz Novog Sada put Afrike krenuće najmanje 150 belih roda.
Bele rode se gnezde u centralnoj i južnoj Evropi, Maloj Aziji, Bliskom Istoku, delu centralne Azije i delu severne Afrike. Zimu provode u podsaharskoj Africi i Indiji. Naseljavaju se uglavnom u blizini ljudskih naselja ili u samim naseljima. Gnezda prave na krovovima i zgradama, stubovima za prenos električne energije i sličnim objektima, ređe na drveću. Hranu traže uglavnom na livadama, pašnjacima, stepama, močvarama i oranicama, u poslednje vreme sve češće na deponijama. Ishranu čine insekti, vodozemci, gmizavci, ribe, mali sisari i ptice koje love na zemlji i u vodi.
Bele rode postaju polno zrele u trećoj godini života. Uglavnom se vraćaju u ista gnezda da bi se razmnožavale, a gnezde se jednom godišnje. Ženke snesu od 3 do najviše 6 jaja. Nakon toga, naredna 34 dana na jajima leže naizmenično ženka i mužjak. Nakon odrastanja i izletanja iz gnezda, mladunci se okupljaju na livadama, blizu bara i jezera, na bogatim hranilištima.
Dužina selidbenog puta koje rode pređu je oko 12.000 kilometara u jednom smeru. Dok to dugo i iscrpno putovanje traje, rode bivaju izložene raznim opasnostima, pa često i stradaju. Ugrožene su usled gubitka povoljnih vlažnih i travnih staništa, krivolova, te sudara i kratkih spojeva sa električnim vodovima. Naročito su ugrožene mlade rode koje se ne vraćaju u svoje gnezdilište u prve dve godine, odnosno dok ne dostignu polnu zrelost. Tokom te dve godine one uglavnom lutaju po Africi. Samo jedna od deset mladih roda uspeva da se vrati na mesto izleganja nakon tri godine.
Bele rode u proseku žive oko 15 godina.
Izvor: RTV
Foto: Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (FOTO Silard Kovač)
