Ivan Della Croce je mladi Novosađanin koji godinama promoviše svoj grad i državu značajnim rezultatima koje ostvaruje u sportu kome se posvetio, a to je japanski džijudžicu. Upravo ti rezultati su razlog zbog kojeg je Ivan privukao našu pažnju, jer je samo ove godine tri puta donosio sjajna odličja sa takmičenja na kojima je učestvovao. O svemu tome, kao i o njegovim sportskim počecima, ali i gradu u kome živi, pričali smo sa Ivanom.
S obzirom da tvoji uspesi nisu ostali nezapaženi, verovatno se nemali broj ljudi čitajući o njima zapita “Odakle je ovaj momak?”, jer je tvoje prezime, pored sportskih dostignuća, nešto čime se izdvajaš od prosečnog građanina. Odakle vodi poreklo tvoje prezime, jesi li ga doneo odnekud ili ga celog života nosiš ovde u Srbiji?
– Prezime je italijansko, vodi poreklo iz Trsta, odakle je i moj deda. Kao prosvetni radnik, tačnije nastavnik muzičkog, on je u prosveti pronašao svoju srodnu dušu, moju baku, zbog koje odlučio da se nastani u Srbiji. Što se mene tiče, ja sam rođen u Užicu, a odrastao sam u Novom Sadu, tako da sam ceo svoj život proveo u Srbiji.
Džijudžicu verovatno nije prva opcija za decu sa ovih prostora kada počinju da se bave sportom, ne spada baš u onaj “sportski mejnstrim” gde se nalaze košarka, fudbal, vaterpolo… Kako si se zainteresovao za tu disciplinu? Kako su izgledali tvoji sportski počeci?
– Džijudžicu sam počeo da treniram još kao sasvim mali, već sa šest godina. Kao dete bio sam veoma hiperaktivan i stalno sam vreme provodio napolju u igri, nije me previše zanimala televizija. Kako bih što bolje kanalisao tu energiju u nešto produktivno, porodica je odlučila da me upiše na sport koji će me naučiti pravilnim obrascima ponašanja, kako da se ophodim prema drugima, kao i generalno kulturi nekog sporta, pa se džijudžicu činilo kao ispravan izbor.
Kada se desila prekretnica između amaterskog i profesionalnog bavljenja ovim sportom? Kada si odlučio da će to biti tvoj životni poziv?
– Od 10. godine sam odlazio na Balkanska prvenstva na kojima sam uglavnom uzimao prva, druga ili treća mesta, a onda sam, negde u prvom razredu srednje škole, sa 15 godina, pomislio da bih možda mogao da pokušam da podignem ovo na viši nivo. Umesto uobičajenih tri, četiri treninga nedeljno, počeo sam da treniram osam puta nedeljno, često i po dva puta dnevno, što se ispostavilo kao dobra odluka. Poslednja godina srednje škole mi je bila prekretnica jer mi je to bila i poslednja godina kao junior u ovom sportu. Bilo mi je potrebno da uzmem evropsku i svetsku medalju kako bih ostvario uslove za stipendiju od ministarstva što bi mi omogućilo da se bavim vrhunskim sportom. U drugom slučaju prestao bih da se takmičim i trenirao bih samo za svoju dušu. Te godine uzeo sam pomenute medalje kao junior, ostvario primanja i odlučio da mi je prioritet sport pa sve ostalo.
Da li si imao potrebnu podršku na svom putu do vrhunskog sportiste? Ko stoji “iza tebe” kada se takmičiš i da li Novi Sad kao grad može da ti ponudi dobre uslove za bavljenje ovim sportom? Koliko posvećenosti i odricanja iziskuje profesionalni džijudžicu?
– Na početku puta podrška je dolazila isključivo od strane roditelja koji su snosili finansijska ulaganja i moralno me bodrili. Država se u pokroviteljstvo sportiste uključuje tek posle postignutih značajnih rezultata, tako da sam pomoć u vidu stipendije dobio tek nakon postizanja istih. Naravno, uz podršku je potrebno i dosta razumevanja jer profesionalno bavljenje sportom zaista traži od vas i posvećenost i odricanje. Na primer, povremeno sam morao da zamrznem godinu na fakultetu kako bih se posvetio treniranju, a to je izazivalo bojazan u porodici. Rezultati su ono što otklanja tu bojazan, pa sam posle uspeha na takmičenjima, a potom i na fakultetu, uverio najbliže da znam šta radim i da ne treba da brinu. Iza mene kao takmičara stoji savez i država koju predstavljam, tako da ja na takmičenju prvo predstavljam državu Srbiju, zatim Džijudžicu savez, pa tek onda sebe.Ta podrška se sastoji od stipendije koju dobijam, a onda je uslovljena rezultatima koje postižem. Grad Novi Sad je obezbedio trening salu što je veliki vid podrške. Jedini nedostatak jeste manjak sparing partnera, ali to je već problem koji postoji jer džijudžicu još nije sport kojim se ljudi masovno bave. Naposletku, morao bih da pomenem Kopas Janoša, trenera sa kojim sarađujem već deset godina i bez kojeg ne bih ostvario postignute rezultate, oni su moji koliko i njegovi.
Ove godine takmičio si se na Evropskom pvenstvu u Izraelu, Svetskim igrama u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i na Svetskom prvenstvu u Abu Dabiju, odakle si donosio odličja. Koje si medalje osvajao i koja ti je najdraža od njih?
– Na Evropskom prvenstvu osvojio sam zlato, na Svetskim igrama srebro, dok sam na Svetskom prvenstvu uzeo bronzu. Najdraža medalja mi je verovatno ona sa Svetskih igara jer je to takmičenje na koje se najteže odlazi. Svetske igre su zamišljene kao svojevrstan pandan Olimpijskim, jer se na njima nalaze sportovi koji još nisu ušli u konkurenciju Olimpijskih igara. One se takođe održavaju na svake četiri godine i za odlazak tamo potrebno je sakupljati bodove tokom dve godine kako biste stekli uslove da se tamo nađete. To bi bila moja najdraža medalja zbog teškog puta koji vodi do Svetskih igara, kao i zbog toga što nisam siguran da li ću se ponovo tamo naći.
Celog života si u Novom Sadu, ovde si odrastao i izgradio profesionalnu karijeru. Da li možeš za kraj da nam kažeš kako ti se sviđa život u njemu i da li nešto promenio, dodao ili oduzeo?
– Ne bih mu ništa oduzeo, samo bih voleo da ljudi malo manje žure. Nekako je ranije sve bilo mirnije i tiše, život se odvijao polako. Sad, možda je to zato što sam i ja bio mlađi i imao manje obaveza, sada je i moj život ubrzan pa mi se sve čini ubrzano. Generalno, sve mi je super. Ljudi su fini i kulturni, nikad nisam doživeo problem u ovom gradu. Volim da se prošetam centrom, Dunavskim parkom, kejom, uvek imam i gde da otrčim, uživam. Imam i sve uslove za spremanje što se tiče sporta. U suštini, lep i miran grad, fini ljudi, drago mi je da ima puno mladih. Mislim da je sve kako treba, potaman.
Uz zahvalnost Ivanu što je izdvojio vreme za nas, možemo samo da mu poželimo još mnogo sjajnih odličja u budućnosti i besprekornu karijeru bez povreda.
Autor: NSHronika.rs(G. Jovanović)
Foto: Privatna arhiva
