Nenad Pećinar, prvak drame u Srpskom narodnom pozorištu, ima tu sreću da radi posao koji voli i koji mu pomaže da bude bolji čovek. Iza sebe ima veliki broj uloga na daskama koje život znače i zapažena ostvarenja na filmu i televizijskim serijama. Uskoro ga očekuje premijera predstave “Duh koji hoda”, u režiji Aleksandra Popovskog, koja će se održati 15. septembra u njegovom matičnom pozorištu u Novom Sadu. Divna najava predstojeće sezone, koja će, kako kaže naš sagovornik, biti veoma bogata. Skromnost i mirnoća koju Nenad poseduje dok pričate sa njim, na trenutak vas zbuni, jer kada pomislite na erupciju strasti i emocija koje izviru iz ovog čoveka na sceni, je fascinatna. Upravo ta moć transformacije i harizme koju nosi u sebi, pa čak i tajanstvenosti, ga izdvaja od drugih i čini interesantnim sagovornikom. Pročitajte o čemu smo prodivanili ovih kišnih septembarskih dana..
Gluma! Iskonska potreba, ljubav ili.. ?
Gluma bez ljubavi? Česta pojava u našim pozorištima koju nikad nisam razumeo… Ipak imam tu sreću da sam u ansamblima koji vole svoj posao. Posao iz ljubavi. Ne znam kako to može jedno bez drugog? Baš kao i život – bez ljubavi nema smisla.
Da li više volite klasike ili savremene komade?
Klasicima dramskog pisanja se oduvek klanjam, tom značaju i veličini, tom vrhu piramide u teatru, tim božijim glasnicima koji odolevaju vekovima i ostaju sveži, savremeni. Volim kombinaciju. Klasiku na savremen način, najčešće. U institucionalnim pozorištima sam navikao da neko drugi odlučuje šta će biti moj novi izazov. Kao mlad glumac čeznuo sam za nekim konkretnitim, velikim likovima, ali poslednjih godina mi je postalo svejedno šta, ako znam s kim. Uvek mi je izazovno to osvajanje novog, poznatog ili nepoznatog, a značajnog i veličanstvenog prostora za igranje. E za to bezuslovno igralište upravo je najbitniji faktor ljubav prema glumi uopšte.
U svaku ulogu, bilo da je u pozoristu ili na filmu, dajete svoj lični pečat? Koliko je teško glumcu da bude autentičan i da li se sa tim rađa ili se to uči?
Mislim da glumac ne može puno da pobegne od sebe i njegov lični pečat uslovljava autentičnost lika koji tumači. E sad, postoje, naravno, takvi majstori koji, na filmu ili sceni, uspevaju da postignu transformaciju u liku do neprepoznavanja, da izađu iz sebe bez velikog uticaja šminke, maske ili kostima. Ja se, eto, uvek trudim da budem drugačiji, nov, svež, a da li to i postižem, o tom neko drugi, ako uopšte ima potrebe.
Imali ste značajna ostvarenja kako na filmu tako i u teatru, koja je uloga obeležila Vas lično?
Na filmu nisam imao bogato iskustvo iako sam igrao u par uspešnih ostvarenja, za razliku od pozorišta u kojima sam u mnogim značajnim predstavama ponosan na svoj doprinos konačnom rezultatu. Nijedna uloga na mene nije imala preterano emotivan uticaj, pre će biti da je obrnuto, ali da sam od mnogih likova koje sam igrao puno naučio o sebi, jesam. Jako sam srećan što mi je tamo Neko pružio tu mogućnost.
Kakvo je Vaše mišljenje o umetnosti danas, vidite li svetlost na kraju tunela?
Ja vidim samo početke, one od praiskona, koji su nas učili moralu, umetnosti, kulturi… tu je baza. Tu se osećam ljudski. Zašto godinama srljati ka tom nekom večitom svetlu? Zašto uopšte ulaziti u taj tunel? Natrag u osnovnu. U izvore ljudskosti. U prvu knjigu koju smo zaboravili ili je uopšte nismo pročitali. Restart osvežava.
Koji pozorišni festival je po Vama trenutno najkvalitetniji u Srbiji i zašto?
Pre pola meseca sam bio u žiriju na FEP (festival ekološkog pozorišta) u Bačkoj Palanci, predstave su za decu i sve koji se tako osećaju, tako da je to već dovoljan razlog i prilika drugim sredinama da se ugledaju i podare nešto slično svom okruženju. Eto, to je, subjektivno, najlepše od festivala protekle sezone. Kvalitet festivala, po meni, zavisi od njegove svrhe, npr. legendarni somborski pozorišni maraton.
Da li nas uskoro očekuje neka premijera u Vašem matičnom pozorištu?
Da. Duh koji hoda, Dejana Dukovskog u režiji Aleksandra Popovskog, po inicijativi Tijane Delić, 15. septembra i još niz premijera koje nas očekuju ove sezone. Biće to, verujem, bogat i kvalitetan repertoar.
Šta Vama predstavlja Novi Sad?
Grad velikih mogućnosti, izuzetne lociranosti i predivnog prirodnog okruženja. Grad festivala, sajmova, sporta, kulture i dobre kuhinje. Grad građana koji umeju da ostanu svoji uprkos svemu. Nabrajam lepe pojave. One ružne nisu vredne pomena. Ni glasačkih listića.
Šta bi Vi preduzeli i da li mislite da Novi Sad može da postane Evropska prestonica kulture 2021.?
Da sam neko ko ima (ko uopšte želi da ima) uticaja, preduzeo bih sve da Novi Sad, kao prestonica evropske kulture i reprezent jedne države, bukvalno sav prihod od te počasti usmeri ponovo u kulturu, jer je takav “trade” jedini pošten i dugoročno isplativ samome gradu. Al, iz ove perspektive, to su samo bajke. Do tad bismo morali probrati šta nam je uopšte ostalo od ove naše kulture, da bar to sačuvamo od propasti.
Oprobali ste se i u pedagoškom radu sa mladima, kakva su Vaša iskustva? Da li vidite sebe jednog dana kao profesora na FDU?
Obožavam da radim sa mladima i decom. Doduše sa ovima starijima se bolje snalazim, a za ove male je zadužena moja koleginica s klase, Severina Miletić, koja je osnovala DKC. Od nje puno učim o pedagogiji. Oboje smo na Akademiji učili od legendarnog Milana Pletela koji decenijama vodi amatere u Sonji Marinković. Biti profesor na Akademiji podrazumeva veliku posvećenost. Trenutno nisam spreman na to.
Šta Vas rastužuje a šta usrećuje?
Rastužuje me pomisao na opšte moralno posrnuće koje nam diriguje ova prva petina 21.veka. Apokaliptična predviđanja koja nam se nameću zahvaljujući raznim, politikama, vladavinama sistema koji sve nas čine zlim, pohlepnim, pokvarenim … neljudima.
Usrećuje me pomisao o životu. Ona čista, detinja. Neiskvarena. “Budućnost ima smisla, prošlost razloga” kaže Dejan Dukovski.
Da li ste odigrali ulogu svog života ili još uvek čekate na nju?
Verujem u životne uloge van scene. Ove na sceni jesu tek prikaz života, ali prikaz koji teži istintosti i iskrenosti, suštini čoveka, koje mi pomažu da privatno budem bolji.
Autor: Bojana Šević, NsHronika.rs
