Staro društvo je uništeno i nije zamenjeno novim. Vapaj društva za junakom – tragičnom ludom, koja će doći i spasiti nas kolektivnog ludila, ogledao se u burnim aplauzima, glumcima i autorskom timu, upućenim od pozorišnika i svih ostalih koji se sinoć zatekoše na otvaranju dramske sezone, najstarijeg nacionalnog teatra u nas. Ovo bi bio sveopšti utisak u dve rečenice, nakon sinoćne praizvedbe “Duha koji hoda” u režiji, Aleksandra Popovskog, i po tekstu Dejana Dukovskog, koji je bio izveden na sceni “Pera Dobrinović” Srpskog narodnog pozorišta.
Iako je formalno, dramsku sezonu SNP otpočeo premijerom “Šina” po tekstu darovite Milene Marković, u koprodukciji sa pozorištem “Promena” (studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu), time jasno pokazujući usmerenje menadžmenta mastodontske kuće da se pronađe i trasira prostor mladima iz oblasti pozorišnoga zanata, ipak se pozorišnim i događajem od kulture par exellance, u krugovima kultur tregera, smatra angažovanje uzbudljivog dvojca, Dukovski – Popovski, koji po inim scenama diljem zapadnobalkanskih granica, svojim poetikama pokušavaju da odgonetnu civilizacijski trenutak u kojem smo i da porazgovaraju sa evropskim tradicijama na kojima počiva civilizacijski okvir u kojem se krećemo.
U tematskom smislu, njihov glavni junak, Šekspirolog, Aleksandar(Aca) Mara u situaciji, bledunjavog pater familijasa, kojem treba biti oduzeta porodična kuća, od strane zlovolšebničke sprege banke i opskurnih graditelja -investitora, odlučuje da uzme pravdu u svoje ruke i zaigra “dance macabre” protiv korumpiranog sistema, ostavljajući “krv, znoj, suze” i poneku psovku, svuda za sobom.
Relativno vešto, nazvan u podnaslovu “Prometejevim putem”, komad “Duh koji hoda” možda i jeste za polaznicu uzeo sveca duhovnog kalendara – Prometeja koji se prvi u (književnoj) istoriji žrtvovao za neke ideale i voleo čoveka, koji je pomogao Zevsu (po mithosu) da ostvari novu vlast, te se onda u ime čoveka podigao protiv nje. Međutim, u novonastalim okolnostima 21. stoleća, tranzitivnih procesa u nas, Dukovskovljev, neokovani prometejski duh Ace Mare, biva parabolom antijunaka, sa tragičnim ishodištem koje ne nudi rešenje. Izuzev, ukoliko ono nije – smrt individue.
Implicirajući Auerbahovski aksiom tragike u kome, “sve ono što je čisto, plemenito i spasonosno biva povezano sa apsolutnom besmislenošću” (Aca Mara serijom ubistava ipak zavija svoju porodicu u crno – supruga ostaje bez muža, majka bez sina, brat bez brata, kćerka bez oca, svi sa stigmom da su ubičina familija), Dukovski i Popovski se pozivaju i na drugi mit, odnosno reprezentativni tip modernog čoveka – danskog kraljevića koji daje “kraljevstvo za konja”, a i ceneći, sumnjajući i misleći dolazi do zaključka da je nešto trulo u toj njegovoj zemlji. Za razliku od Šekspirovog Hamleta, u razgovoru i sukobu sa tradicijom, Dukovski i Popovski, ovog savremenog, današnjeg Kraljevića vide ne kao kontemplativnog,dočim delatnog, tipa od akcije, koji svoju junačku borbu protiv sistema vodi neumitno do propasti.
Već u nekoliko navrata, pokazujući se vrlo uspešnim u oslikavanju i tvorenju od mitskih junaka -antijunaka (“Odisej”,”Kandid ili Optimizam”), Popovski i u “Duhu koji hoda” uspeva, iako ne eksplicitno, da dočara sliku svakidanjice u kojoj imamo nesreću da bivamo, od početka tranzitivnih procesa i širenja liberalnokapitalističkih uticaja, praćenih nizom nuspojava vezanih za kler, dezintegraciju porodice i u krajnjoj instanciji, pojedinca dovedenog do elementarne opstrukcije zdravog razuma. Naše parazitsko savremeno “visoko plemstvo” (politikanti, apsolutisti) sa bezbroj svojih pridvorica i seira (menadžera, investitora, tajkuna, njihovih priložnica, itd); parazitsko “sitno plemstvo” koje bi svoj lik imalo u nekadašnjem srednjem sloju (ekonomsko – socijalno uzev bio bi to sam Aca Mara i njegova porodica). Dakako, tu je i parazitsko pandemijski sloj ljudi iskorenjenih, bez zanimanja (zaposlenja – uloge brata, striptizete) koji imaju svoj jezik i zakone i koji su postali jedna od glavnih tema ovog i društava u okruženju. Prožimajući sve naše naravi, ti i takvi mi, nismo više država u državi. To je samo naše društvo, u kome je jedan sistem urušen, a drugoga na vidiku nema.
Atmosferu i ogoljenost tragike koju živimo izuzetno su osetili i scenografi Tadžiser Sevnić i naš Saša Senković, uz potresne muzičke pasaže u promišljanju Bariša Manise. Glumački genijus i zanatsku volšebnost iskazali su Radoje Čupić u ulogama Kelnera, Nikole, Masera, Vuka; Strahinja Bojović u ulozi brata, Dušan Jakišić u ulozi oca i Igor Pavlović kao pop.
Dakako, kako to i biva o ovakvim prigodama, moglo bi se reći, da je “putem Prometeja”, te večeri hodio gotovo svak iz javnog serkla Srbijice, te smo tako međ publikom, videli i: predsednika Pokrajinske vlade i Demokratske stranke, dr Bojana Pajtića; veliko komešanje i uzbuđenje, izazvala je i pojava, reditelja Kokana Mladenovića čiji “slučaj” zaokuplja pažnju internet platformi, društvenih mreža, medija i javnosti ovih dana. Uočili smo i: glumce Sergeja Trifunovića, Ivanu V. Jovanović, Saša Latinović; Milovana Filipovića, direktora “Sterijinog pozorja”, dr Mikija Radonjića; upravnika SNP, Aleksandra Milosavljevića; reditelja Egona Savina i pesnika, reditelja, glumca Radoslava Milenkovića; upravnicu galerije Matice srpske, mr Tijanu Palkovljević Bugarski; bračni par Kopicl – Veru i Vladimira; Tatjanu Marković i predsednika IT klastera, Milana Šolaju; arhitektu Vladu Rakića; Gordanu Galešev; opersku pevačicu Agotu Vitkai Kovač; književnika Lasla Vegela; novinare Đorđa Randelja i Miroslava Stajića; dekana Prirodno matematičkog fakulteta, dr Nedu Mimicu – Dukić; Guta Grubački; direktor Opere SNP, Ira Prodanov; direktor Drame SNP, Aleksandar Gajin; direktor pozorišnog Muzeja Vojvodine, Zoran Maksimović i brojni drugi parveni.
Autor: Teodora Ž. Janković
Foto: arhiva SNP i Branko Lučić
