Iju, ne znam šta bih vam kaz`la. Pečem ovu bundevaru, peče ona mene… Motam stalno svašta nešto po glavi, ali nikako da objasnim sebi o čemu je tu reč. Gledam po gradu, gužva u frizerijama, noktarke rasprodate nedeljama unapred, sunčanje u februaru nikad popularnije, kafići puni, društvo se još ni sa zimovanja nije vratilo, a letnji aranžmani već bezecovani… Što bi se reklo, ima se može se. Mala je nezgodacija to što će se i za dobro mesto ispred kontejnera uskoro, kanda, deliti brojevi. Novine pišu sirotinje nikad više, a ovi naši eksperti na televizijama stalno iznova podsećaju na to kako smo se baš pošteno usosili i svi odreda izbečeni prete kako ćemo kaiš stezati i u 2018!! Nevolja, šta da vam kažem. Ali šta ćeš, nema se mora se.
Nešto drugo mene baš muči i ne da mi mira. Gledam ove uspešne i ostvarene novosadske dame i nikako da razumem kako im sve to polazi za rukom – em požrtvovane majke, smerne supruge, divne kćerke i mile prijateljice, em na rukovodećim položajima, em uvek doterane… A ja, što bi se reklo – ni karijere ni frizure.
Evo, na primer, Greškica, supruga našeg uvaženog Hauzmajstora i majka dvoje dece, stigla je, između nekoliko kafica s drugaricama, tri šopinga i dva mamina porodična ručka, da pride poradi i na svojoj karijeri. Na odgovornom je rukovodećem mesto u jednom gradskom preduzeću, u koje je, kažu zli jezici, u odnosu na svoje starije koleginice otprilike juče stigla. Isti ti zlonamernici dodaju da se njeno “malo preko reda” avanzovanje u ustanovi, čiji rad (kad je kišni dan ili kad baš nije dobre volje) može i s terase u šlafroku nadgledati, poklopilo s dolaskom Hauzmajstora na čelo dvora.
Sve i da je tako, Greškica je, čini se, opravdala ukazano suprugovo/poslodavčevo poverenje. Da se razumemo: nije to neko preterano uspešno preduzeće, duguju oni novaca koliko ti volja, a kažu i da će zbog bivših manje uspešnih direktora oni vaki uspešni morati silne ljude da ostave bez posla. Naša je Greškica sve učinila što je bilo u njenoj moći da bi sačuvala i preduzeće i zaposlene. I da vam pravo kažem, nemam zamerki: frizura, bilo da su mokre lokne ili pegla, uvek je za pet, fino se nosi, zna šta je kožna čizma, a šta dobra bundica i skini džins, a ume čak i malo da prištedi, svesna, valjda, da nam bez štednje nema života. Eto, na primer, svaki čas uštedi na materijalu, bar ako je suditi po suknjicama, koje su redovno pet centima kraće nego što bi trebalo.
I tu nije kraj njenoj borbi za očuvanje radnih mesta. Bori se ona i prekovremeno, ne mareći za malere koji je tu i tamo snađu. Tako je nedavno, iako zbog povišene temperature nije mogla da prisustvuje proslavi Dana grada, svog supruga bodrila ispred malog ekrana i pride taj entuzijazam nesebično podelila na društvenim mrežama. Pa kako da joj onda Hauzmajstor svaku željicu ne ispuni – može i treće letovanje u sezoni, i nove ‘aljine, i posao za prijateljice. Sevap je, što bi se kaz’lo.
I nije ona jedina. Ima tak’ih uspešnih prečanki koliko ti volja; doktorki, profesorki, pevačica, glumica, menadžerki… Ma, da biraš. Tak’a voda, šta li već, tek u Novom Sadu finih, smernih i uspešnih ne zna im se broj, bilo da su ovde rođene bilo da su se doselile i onda naučile znanje.
Evo, na primer, Cica Kasica Prasica došla je u našu varoš otprilike kad i natovske bombe i, što bi se reklo, nije joj dugo trebalo. Stigla je i da se bavi politikom, i da podigne troje dece, i da doktorira kod Andrejevića. I tu, naravno, nije kraj njenim podvizima. Eno je u prestonici, gde je dosledno ignorišući kredite u švajcarcima, jednoj kćerki organizovala službeno vozilo za odlazak na predavanja, a mužiću druge kćerke više nego uspešno sredila diplomatsku apanažu od nekih 4.500 evra. Ima i ona žena problema. Evo, čitam pre neki dan, muku muči kako da odsedi osam sati na poslu, pa je čak i držače za noge morala da poručuje. A zbog napora da sačuva nizak profil svekrve, skoro da je zanemarila monetarnu politiku.
A sva ta ženska preduzetnička renesansa ni kulturu nije zaobišla. Krećući se stazama Bolje, koja je odavno patentirala model muža-predvodnika, nešto mlađa, ali nikako manje ambiciozna Diva Greta na novosadskoj je kulturnoj sceni već ostavila osebujan pečat. Pozorišni kuloari uveliko šuškaju o tome kako se ova mlada dama baš onako fino snašla – na Akademiji doručak, u pozorištu ručak, odnosno, tamo plata, ovde honorar.
I to nije sve. Kad je jednom uredila sopstveni život, smogla je snage da u red dovede i koleginice. Posebno one mlađe, koje, ako je verovati pričama, ni tacnu ne mogu da unesu na scenu ako prethodno ne uvere Gretu da zaslužuju poverenje.
Sve ovo prepričava se i u prestonici, u kojoj prva dama novosadskog glumišta gostuje isključivo u paketu s kolegom suprugom. Jer, kad god neko poželi da angažuje ovog vrsnog glumca, ona ide u paketu. Doduše, ne gratis. Da li zbog toga ne znam, tek, prestonica već neko vreme onako u poverenju šapuće kako je Diva Greta onomad, navodno, podlegla slovenačkom iščitavanju Galeba…
Međ’ tako strašnim ženskama provuče se i poneki deran. Uvek spreman za dogovor, osetljiv prema sopstvenim potrebama, baš koliko i ambiciozan, Rango Regulacija uvek ima rešenje.
Tako je, uncut jedan, u pravi čas agenciju na čijem je čelu preimenovao u regulatorno telo i tako sebe i nekolicinu više nego pristojno plaćenih saradnika poštedeo plaćanja najnovijeg reketa državi, u narodu poznatijeg kao “otmi 10 posto”. Mene što se tiče, bolja preporuka za vođenje državnog javnog servisa ne postoji.
Ljubi vas Frau Gabrijel!
