U Višem sudu u Novom Sadu počelo je suđenje Novosađaninu Bojanu Jovičiću, okrivljenom za teško ubistvo vlasnika menjačnice u Novom Sadu u januaru tekuće godine.
Na početku glavnog pretresa okrivljeni je izneo odbranu.
“Jovana sam poznavao poslovno oko 20 godina, ali se nismo družili. Povremeno bismo se našli u istom društvu u kafiću, a naš odnos je bio poslovan. Godinama sam kupovao od njega devize dok sam držao roštiljnicu. U decembru mi je ponudio da učestvujem u jednoj novčanoj pozajmici, ali nije hteo da mi kaže o kojoj se osobi radi zbog diskrecije. Ja sam prihvatio i učestvovao sa 50.000 evra, jer sam imao oko 60.000 evra i oko 500.000 dinara od prodaje opreme za roštiljnicu. Jovan mi je garantovao da će novac biti u celosti isplaćen. 24. januara smo se našli u ulici Nova 34 da mi vrati dogovoren novac. Našli smo se oko 17.15h, a kada sam ušao u vozilo Jovan mi je dao 50.000 evra i još hiljadu evra, nakon čega sam ga ja upitao šta je sa 1.500 evra koje mi dođe po dogovoru, jer se radilo o dogovorenoj kamati od 5 odsto. Rekao mi je da uzmem novac i da budem srećan što sam i to dobio. Predložio sam mu da preparkira auto kako bismo to raspravili. Kada je pomerio vozilo izvadio je nož i počeli smo da se svađamo, psujemo jedan drugog i udaramo. Nisam bio svestan da ga ubadam, jer on nije ni jauknuo niti tražio pomoć. U jednom trenutku je klonuo i pao. Kada sam video koliko krvi ima i da on ne odgovara na moje dozivanje, sve mi je bilo jasno. Ne znam zašto sam ga odvukao od kola, uzeo sam svoj novac i otišao. Krvavi duks i prsluk sam bacio u prvi kontejner, vratio sam iznajmljeni auto i otišao kod Sonje Vujatović, moje drugarice sa kojom se znam oko godinu i po dana. Pitala me je zašto sam uznemiren. Sve mi je bilo maglovito i odlučio sam da odem da se napijem. Otišao sam u ‘Nacionalnu Klasu’ sa mojim školskim drugom Stanislavom Vučkovićem. Jedno vreme sam se dopisivao sa Sonjom koja me je pozvala da joj donesem hranu i lekove pošto je bila bolesna, što sam i uradio i prespavao sam kod nje. Sutradan sam iznajmio vozilo i otišao u Beč gde sam prespavao i tek tada shvatio šta sam uradio. Ubio sam čoveka i time naneo tugu, tragediju i žalost i njegovoj i svojoj porodici. Nisam bežao u Beč, taj put sam ranije planirao, znao sam da će me uhapsiti”, naveo je okrivljeni.
Svedokinja, oštećena Nataša Janković, sestra pokojnog Janićijevića, govorila je o svom odnosu sa pokojnim bratom.
“Moj brat i ja smo bili jako bliski i svakodnevno smo se čuli. Rano smo ostali bez oca koji je umro sa 46 godina, a toliko je imao i moj brat kada ga je Bojan (misleći na okrivljenog) ubio. Ja nikada od mog brata nisam čula za okrivljenog niti sam ga poznavala, a za okrivljenog sam čula tek nakon svega što se dogodilo. Čula sam da je kockar, a inspektor koji radi na slučaju mi je rekao da je on 3 meseca pratio mog brata, da je imao telefon sa dve kartice od kojih je jednu 061 koristio isključivo za komunikaciju sa mojim bratom. 20. januara bila sam sa decom na našoj slavi kod majke i brata, on je bio raspoložen. U nedelju sam osetila da moram da odem ranije do njega iako to nikad nisam radila, jer je nedeljom moj brat voleo da odspava duže. 24. januara, kada je ubijen, čuli smo se nekoliko puta. Kao što sam već rekla, mi smo se svakodnevno čuli, imali smo ritual svakog jutra da deo puta do posla pređemo zajedno. Radila sam do 18h i došla kući jako uznemirena. Ubrzo me je nazvao sin da mi kaže da se moj brat ne javlja. Odmah sam mu poslala poruku: ‘Da li je sve OK?’ na koju mi nije odgovorio, što bi inače uvek činio ma šta u tom trenutku radio. Otišla sam do majke koja mi je rekla da su se policajci raspitivali ko živi sa njom. Pošto se Jole i dalje nije javljao, došli su moj sin i kćerka. Svi smo bili uznemireni jer je moj sin na portalu video da je neko ubijen u Veterniku. Nakon pola sata došao je inspektor Majkić da nam saopšti da je moj brat ubijen. Sama sam otišla na sudsku medicinu, osećala sam da me on zove. Moj brat je bio sav iskasapljen, a levo oko mu je bilo poluotvoreno, imao je isečeno po licu u obliku laste, a njegova glava je bila sva u šavovima. Zatvorila sam mu oko, poljubila ga i znala sam da me je on čekao da se oprosti od mene. Pre ovog događaja ja sam sanjala ovog čoveka (pokazujući na okrivljenog). Moj Jole je bio divan, vredan i skroman čovek. Na njegovoj sahrani je bilo 2000 ljudi što samo po sebi govori ko je i šta je moj brat bio, nikada nije bio nasilan. Znam da se nikada nije bavio zelenašenjem jer je najviše na svetu mrzeo takav vid poslovanja, a i majci ne bi mogao da pogleda u oči kad bi uradio tako nešto”, navela je svedokinja sve vreme plačući.
Predsednica veća sudija Sanja Perić usvojila je dokazni predlog tužilaštva da se kao svedok ispita Stanislav Vučković, kao i predlog odbrane za neuropsihijatrijsko veštačenje okrivljenog, dok je iskaz privilegovanog svedoka Borisa Jovičića, brata okrivljenog, uz njegovu prethodnu saglasnost i saglasnost prisutnih stranaka pročitan u sudnici. Naredno ročište zakazano je za 7. decembar kada bi trebalo da budu saslušani svedoci, kao i veštak za sudsku medicinu prof. dr Vladimir Pilija.
Podsetimo, kako se navodi u optužnici koju zastupa Viša javna tužiteljka Jelena Stojaković Mustakas, okrivljenom se na teret stavlja da je 24. januara tekuće godine, oko 17h u novosadskom naselju Adice u Ulici Nova 34, na svirep i podmukao način lišio života četrdesetšestogodišnjeg Jovana Janićijevića, vlasnika menjačnice “Jole” na Novoj Detelinari, nanevši mu pritom teške telesne povrede u vidu 11 ubodnih rana u predelu glave, vrata i grudnog koša, te 26 ubodno-reznih rana od kojih je, usled iskrvarenja, preminuo na licu mesta. Nakon izvršenog ubistva izvukao je telo oštećenog iz vozila i pomerio ga tako da ne bude vidljivo sa puta, te iz njegovog vozila uzeo novac od najmanje 42800 evra čime je izvršio teško ubistvo na svirep i podmukao način iz koristoljublja.
Za ovo delo zaprećena je kazna od 10 godina do doživotnog zatvora.
Autor: M. Ćirić
Foto: Ilustracija/Pixabay
