Najnovija analiza Centra za nove medije “Liber” o raspoloženju tviteraša u vezi sa obeležavanjem godišnjice 5. oktobra iznela je na videlo, između ostalog, i jednu novu zanimljivost. Naime, prema rečima Tatjane Vehovec, izvršne direktorke pomenutog Centra, za ovu priliku su u Srbiji prvi put korišćeni “pravi botovi”, to jest kompjuterizovani nalozi koji su u kratkom vremenu, u razlici od nekoliko sekundi, u tviter prostor pustili identične tvitove …
“Reč je o dvanaestak kompjuterizovanih naloga, ‘jaja’, sa generisanim imenima. Da li je ovo uvod u novu eru botovanja u Srbiji, ili samo test, pokazaće vreme, a mi ćemo pratiti“, objašnjava Tatjana Vehovec za portal mojnovisad.com.
Do tada, kako stvari stoje, ovdašnje “virtuelno nebo” će i dalje, sasvim sigurno, vrviti od armije onih “jeftinijih”, živih stvorova, spremnih da svoj krhki integritet žrtvuju kakvoj politikantsko-manipulatorskoj ideji, u zamenu za bedne povlastice koje im ova podanička aktivnost obezbeđuje, ili, u češćem slučaju, tek obećava. Elem: šta je bot?
Bot je skraćenica za softverskog robota, ili inteligentnog softverskog agenta, koji neretko sadrži elemente veštačke inteligencije, što mu omogućuje da se u virtuelnom svetu ponaša i “razmišlja” kao čovek. Botovi se već duže vreme u svetu koriste u reklamiranju velikih korporacija, a u ovdašnji jezik i život su banuli, u nešto drugačijem obliku, zahvaljujući politikantskim interesima, s jedne strane, te, s druge strane, spremnosti vojske sužanja da tim interesima služe i robuju. Naime, zahvaljujući činjenici da je solidan deo ovdašnjeg življa bačen u siromaštvo, a da je moral postao vrlo relativna kategorija, uz evidentno odsustvo društvene svesti, političko-naručilačkim strukturama je, umesto masovne upotrebe narečenih “pametnih softvera”, kudikamo isplativije ulaganje u manje ili više pametne žive stvorove koji su vazda radi da misle tuđom glavom, izvršavaju tuđa naređenja i staju u odbranu tuđih programa i ideologija.
Prema rečima politikologa Danijele Halde, ovdašnji botovi, oni “živi”, su robotizovani, inertni, intelektualno inferiorni i indiferentni pojedinci koji su se dobrovoljno lišili statusa mislećeg građanina, zarad sitne materijalne koristi od nekoliko sendviča i dnevnica, a odabrali su taj put što iz ekonomskog beznađa u kojem se kao društvo nalazimo, što iz ideoloških razloga.
“Politička podrška partiji za koju su angažovani počiva na uverenju da će im taj angažman u nekoj doglednoj budućnosti obezbediti posao i društveni status. Naravno, političkim partijama koje ih angažuju to ni na kraj pameti ne pada. Za njih su oni potrošna roba, koja služi potrebama političkog marketinga i manipulacije. Dakle, u našoj dnevno-političkoj praksi, botizacija je nova forma indirektnog političkog marketinga i proizvod je kako socio-društvenog konteksta, to jest siromašnog društva autoritarne političke kulture, tako i novih tehnologija, odnosno IT sektora, medija i društvenih mreža. Ako se ukidanje podaničkog, ropskog statusa pojedinca i njegovo smenjivanje građaninom smatralo prekretnicom u političkoj i socijanoj emancipaciji pojedinca, dakle reč je o svestranoj afirmaciji ličnosti i njene autonomije u smeru individuacije kao merilu kulturno-istorijskog napretka čovečanstva, onda se, sa ovom novom pošasti, on vraća na svoj početak i ponovo postaje podanik i rob“, kaže Halda.
A, kako primećuje Tatjana Vehovec, botovi predstavljaju ozbiljan fenomen, ukoliko ih posmatramo sa strane organizacije, ali, sa druge strane, isti ti botovi deluju prilično neozbiljno, budući da svojim delovanjem zapravo urušavaju rejting svog poslodavca.
“Domaći botovi, ozbiljno organizovani, u praksi koju srećemo danas na vebu, svoj jedini razlog postojanja pronalaze u unižavanju političkih protivnika i zastrašivanju kritičara. Da li je ovo greška u koracima ‘sponzora’, ili je to taktika, nekakav plan B ili C, veoma je bitno pitanje koje može dati odgovor na mnogo važniju stvar: može li se uopšte sprovoditi unapred dogovorena strategija delovanja na terenu društvenih mreža? Mreže su živa stvar, teško kontrolisan prostor i prilično sklizak teren za svakoga ko naumi da oformi aktiviste koji će u virtuelnom prostoru raditi “door-to-door” kampanju. Sa ovakvom analogijom, pokušajte da zamislite nekog stranačkog aktivistu koji pokuca na vrata nekom građaninu (komunicira sa njim na Tviteru), i kada sazna da ima pred sobom oponenta, počne da ga vređa (reply), zastrašuje (mentions) i vodi okolo kao mečku (RT) pokazujući drugim svojim istomišljenicima kakva je oponent budala“, kaže Vehovec, te naglašava da se to u realnom svetu ne može zamisliti, ali da je takva praksa redovna na mrežama iz jednostavnog razloga: zato što nema posledica.
Ona dalje dodaje da, uprkos tome što na internetu nema cenzure, ili bar ne bi trebalo da je bude, botovi u velikoj meri utiču na pojavu autocenzure, zahvaljujući činjenici da je najveći broj njihovih komentara usmeren ne na odbranu i zastupanje političke ideologije kojoj pripadaju, već na vređanja, ponižavanja i zastrašivanja druge strane.
“U 90 odsto vremena oni svoje anonimno prisustvo na mrežama koriste da se obračunaju sa neistomišljenicima. Ponekad je reč o pravom sajber-nasilju koje je dugotrajno i sistematično. Setimo se samo napada na ombudsmana, gospodina Sašu Jankovića, koji je u periodu od mesec dana svakodnevno bio napadan sa više od 400 tvitova koji su mu bili upućeni, a nosili govorni čin uvrede, difamacije ili mržnje. Među autorima tih tvitova detektovali smo samo četiri profila sa imenom i prezimenom, sve ostalo su bili anonimni nalozi sa veoma izraženom aktivnošću. Lideri političke opozicije su takođe na meti. Naša istraživanja pokazuju da najveći pritisak trpe Šutanovac, Borko Stefanović i Bojan Pajtić iz DS-a, ali ništa manje ni Zoran Živković iz Nove. Kada je reč o Aleksandru Vučiću i njegova dva profila na Tviteru, pritisak na njega je takođe jak, možda najjači od svih profila u Srbiji, ali u tom pritisku ne možete pronaći matricu, grupu ili sistem. Pritisak prema premijeru je razuđen, za razliku od pritiska na opozicione lidere koji deluje dirigovano i sistematično. Ali, hajde, politička je borba, politički akteri i na to moraju da računaju. Međutim, drugačije političko mišljenje se “ne prašta” ni običnim ljudima, i kada običan čovek doživi takav snažan pritisak anonimnih naloga, neretko sa izrazitim rečima uvrede i ponižavanja, insinuacija i denunciranja, on mora da se oseća nesigurno, povređeno, nemoćno pa čak možda i uplašeno, i prirodno je da se ućuti i povuče, kao jedini način da se sačuva od takvih zala. To se može zvati autocenzurom, kao mehanizmom odbrane u takvim situacijama koje nisu prirodne“, veli Vehovec i naglašava da su istraživanja Centra za nove medije “Liber” pokazala da je udeo govora mržnje u komunikaciji u kojoj nema botova svega jedan odsto, dok se on, kada se u razgovor umešaju botovi, penje na 12 odsto, a govor uvreda može da čini i do 65 odsto od ukupne konverzacije.
U svakom slučaju, da se vratimo onom “sajber” početku priče, biće da je jedina nada za “spasenje botovskih duša” to da se one “pametne mašine” intenzivnije uključe u igru, te da se, budući besposleni i bez angažmana, i sami botovi najzad uljude, umesto što za tuđ račun pljuju i unižavaju ono malo čoveka što ga je od sveta ostalo.
Autor i foto: mojnovisad.com
