Mile Mihajlović sa suprugom Zoricom napušta Srbiju i odlazi u Australiju davne 1988. godine, a razlog njegovog odlaska bila su politička previranja u zemlji i nemogućnost planiranja lepe i sigurne budućnosti. Dolazak u novu zemlju značio je velike promene u svakom smislu i trebalo im je dosta vremena da se aklimatizuju i prihvate druga pravila ponašanja. Pošto su ljubitelji toplijih krajeva, život u Melburnu im sasvim odgovara, tu su izgradili svoje karijere, Mile radi u Telestri – najvećoj telekomunikacionoj kompaniji u ovom delu sveta. Najviše mu nedostaje način komuniciranja, ljudi koji su spremni uvek za šalu i otvoreni za razgovor. U Novi Sad dolazi sa porodicom svakog drugog leta i uglavnom provedu dva meseca u društvu porodice i prijatelja, uživaju u dobroj atmosferi i na taj način napune baterije pozitivnom energijom.
Šta je bio motiv Vašeg odlaska iz Novog Sada?
Moram da priznam da sam imao veoma srećno detinjstvo u Novom Sadu. Dok sam bio mlad dečkić mislio sam da su ljudi koji odlaze iz tadašnje Jugoslavije – nerazumni. Međutim, postepeno su se i moja ubeđenja promenila. Politička previranja u zemlji, nemogućnost planiranja neke solidne budućnosti za našu decu, su me povukla da počnem da tražim neku alternativu. Krajem osamdesetih su nam se otvorila vrata za emigraciju u Kanadu i Australiju. Međutim kako smo i moja žena i ja ljubitelji toplih mora i plaža, odlučismo da oprobamo našu sreću u dalekoj Australiji.
Kad ste otišli u Australiju i čime se bavite?
U Australiju smo došli davne 1988. godine. Početni koraci i u novoj zemlji su nam bili slični kao i mnogim drugima. Nostrifikacija diploma, dobijanje prvih poslova u profesiji, pronalaženje prvih stanova i postepeno “okućavanje”. Sve ove faze su nam uzele dosta vremena, ali dok si mlad, sve je lakše postići i pregurati.
Trenutno radim u Telstri – najvećoj telekomunikacionoj kompaniji u ovom delu sveta. Specijalizovao sam se za digitalni video, i radim kao visoka tehnička podrška na Internet i Mobilnoj Televiziji.
Otkud ljubav prema ovom poslu, kako je sve počelo?
Oduvek sam bio okrenut prema tehničkim uređajima i novim dostignućima u audio i video tehnologijama. Još kao mlad sam snimao kratke video klipove i muzičke spotove mojih prijatelja koji su svirali u bendovima. Neki od tih snimaka su se čuli i na programima Radio Novog Sada.
Moj prvi posao je bio u Radio Televiziji Novi Sad, na održavanju sudijske tehnike, i tako je sve počelo… Od koncerta, do koncerta, od većih sportskih manifestacija pa sve do Zimske Olimpijade u Sarajevu 1984. To mi je bilo jedno od najlepših doživljaja u životu. Olimpijske igre su jedna neverovatna manifestacija sporta i druženja. Na tim manifestacijama se dešava nešto izuzetno. Veliki sportski asovi su na domak ruke svim članovima ove sportske manifestacije, tako da nije uopšte čudno ako sretnete prvaka sveta u nekom sportu. Meni se desilo da sam upoznao Katarinu Witt u disko klubu u Sarajevu, nekoliko dane pre nego što je postala Olimpijska pobednica u klizanju.
Radili ste u tv Novi Sad jedno vreme, kako pamtite taj period Vašeg života?
Radio Televizija Novi Sad je jedinstvena ustanova u svetu. Ova RTV kuća se trudi da očuva kulturnu baštinu svih narodnosti koji žive u Vojvodini. Tako bi jednog vikenda bili na Rusinskom festivalu u Ruskom Krsturu, sledećeg vikenda bi bili na Slovački festival u Gložanu, a za nekoliko nedelja bi bio festival Mađarskih kulturnih društava itd… RTV Novi Sad bi to prenosio i sve kulturne zajednice Vojvodine bi bile zastupljene. Krajem 80-tih godina, kada sam radio na tehničkoj podršci, imali smo sreću da nam je budžet za radio i televizije bio izuzetno veliki, i koristili smo tada najsavremeniju tehniku. Na žalost, to nije slučaj više, tako da se trenutno još uvek koriste neki uređaji koje smo kupovali tada.
Tih nekoliko godina mog rada u Novom Sadu, pamtim kao nešto izuzetno. Bio sam deo odličnog tima, i družili smo se na poslu i van posla, tako da smo bili veoma bliski. Na žalost, život nas je rastavio, tako da smo otišli na razne strane sveta.
Pored rada u telekomunikacijskoj kompaniji bavite se i digitalnim videom, koji je vaš omiljeni deo celog tog procesa?
Digitalni video je moja velika ljubav i hobi. Počeo sam se baviti videom, još davnih sedamdesetih godina, kada smo sve snimali sa Super 8 kamerom. Od tada je tehnologija mnogo napredovala, i ja se još uvek trudim da bidem u samom vrhuncu novih zbivanja na tom području. Trenutno radim u kompaniji, koja izuzetno mnogo ulaže u mediju i mi smo jedni od pioniri i vođa u tim vodama. Tehnička strana cele ovakve kompleksne platforme, je nešto što me izaziva, i gura da stalno napredujem na tom polju. Obožavam da istražujem nove granice ove tehnologije i kako da se ona što bolje primeni i uskladi današnjem vremenu i svakom pojedincu.
Otkud baš Melburn? Preporuka, avanturistički duh ili sreća?
Melburn je grad koji nam je najviše odgovarao, kada smo moja žena i ja izabirali naš novi dom. Bilo je nekoliko gradova u kombinaciji, čak i u Kanadi, međutim, Melburn je osvojio najviše bodova u nekom našem rangiranju. A koliko vidim, ovaj grad se sviđa i mnogim drugima, tako da je već više godina u vrhu gradova gde je najbolji život na planeti.
Živeći u Australiji, imali smo prilike da razmotrimo i život u drugim gradovima, kao što su Sidnej ili Brizbejn, ali smo se na kraju ipak odlučili da ostanemo u Melburnu. Tu smo stvorili neko svoje malo društvo, koje nam odgovara. Grad je prepun kulturnih dešavanja, manifestacija, festivala, sportskih mečeva, tako da se može naći za svakoga po nešto. Srpska zajednica je izuzetno velika i aktivna, tako da se i naša kulturna baština može očuvati i preneti na našu decu, što nam je veoma važno.
Da li je teško prilagoditi se drugoj klimi, ljudima i načinu življenja?
U početku je bilo veoma teško. Australija se veoma razlikuje od Srbije. Počevši od toga da se priča na engleskom, vozi levom stranom puta, vreme je izuzetno promenljivo, životinje se uglavnom kreću noću, a danju spavaju, poslodavci traže dobre reference (propratno pismo od bivših poslodavaca) i mnogo drugih stvari. Trebalo nam je dosta dugo vremena da se aklimatizujemo i prihvatimo druga pravila ponašanja. U engleskom poslovnom sistemu, se dijalozi i debate obavljaju “u rukavicama”, potpuno drugačije od direktnog ophođenja prema stvarima i ljudima u Srbiji. Život je veoma organizovan i većina ljudi poštuju pravila i to doprinosi mnogo stabilnijem životu i poslovnim odnosima. To isto tako doprinosi mogućnosti planiranja poslovnih investicija za duži period, i dovodi do veće stabilnosti celog društva.
Australija se trudi da podržava multikulturnu sredinu i veći gradovi su prepuni društvenih i kulturnih zbivanja raznih naroda iz celog sveta. Srpska zajednica je veoma aktivna u Melburnu i Sidneju, gde se održavaju veći kulturni i sportski događaji. Nekoliko godina smo moja žena i ja aktivno organizovali kulturne večeri, gde su nam dolazili i pesnici i glumci iz Srbije.
Šta je po Vama najinteresantije u novom gradu i šta turiste najviše ume da oduševi?
Melburn je grad sporta i velikih manifestacija. Ovde su se održale ili se održavaju Olimpijske Igre, Komonvelt Igre, Svetsko Plivačko takmičenje, trke Formule 1, trke motociklista, Australian Open, Aus Footy mečevi, tako da je grad prepunjen turistima preko cele godine.
U Melburnu i oko Melburna ima mnogo lepih turističkih atrakcija, tako da svako može naći nešto što bi baš njega interesovalo. Većina turista su obično znatiželjni da vide i opipaju kengure, koale i druge torbare. A najviše im ostane u pamćenju kenguri koji nesmetano pasu u nečijem dvorištu ili na golf terenu, dok se ljudi šetaju oko njih.
Bogatsvo multikulturalizma je izuzteno izraženo i u kulinarskim specijalitetima. Melburn i Sidnej su prepuni restorana sa narodnim kuinjama iz raznih krajeva ove planete, i predivan je događaj posetiti restorane nekih manjih nacija, kao što je Mongolska, Nepalska, Fidžijanska i slične. Kineskih, Japanskih i Indijskih restorana je ogroman broj, i oni se utrkuju da ponude nešto izuzetno, iz nekog specifičnog kraja tih zemalja.
Šta Vam najviše nedostaje iz Novog Sada?
U Novom Sadu smo ostavili naše roditelje i najbliže rođake, i to je nešto što nam je najteže palo dolaskom u Australiju. Srećom tehnologija i internet nam pomaže da ostanemo u redovnom kontaktu i da se često čujemo i vidimo. Međutim, to je ipak samo virtualni susret, dok nam vremenska razlika često odmaže u dogovaranju tih viđanja.
Novi Sad je jedan od retkih gradova, gde smo se oduvek osećali prijatno i slobodno. Gde su ljudi otvoreni i spremni za razgovor i šalu, ma kako im bilo teško. To nam nedostaje u Melburnu. Ovde se ljudi teže uključuju u razgovor ako vas ne poznaju, i često su razgovori veoma površni. Anglosaksoncu treba mnogo više da se otvori i priča o bitnijim stvarima u životu. Obično se priča o vremenu, sportskim utakmicama i na tome se završe razgovori. Ne ulazi se u neki dublji filozofski i emotivni razgovor.
S obzirom da ste prilično daleko, koliko često uspevate da obiđete rodni grad?
Mi jesmo daleko u nekom geografskom smislu, živimo na potpuno drugom kontinentu. I taj kontinent jeste najdalji od Evrope, ali se trudimo da ostanemo u stalnoj vezi sa našim najbližima u Novom Sadu.
Dolazimo u Novi Sad svakog drugog leta, u želji da se i mi i naša deca zbliže sa svojim sestrama i braćom od stričeva.Uglavnom su naši susreti veoma emotivni i prepuni dobre atmosfere i raspoloženja. Većinu vremena provodimo sa našim rođacima, ali se nađe vremena da se družimo i sa bivšim školskim drugovima i podsetimo starih zajedničkih dana.
Mesec, dva dana koje provedemo u Novom Sadu, su nam odlična prilika da se nakupimo pozitivne energije, i lepih trenutaka, da nam pomognu da ih se sećamo do sledećeg okupljanja ponovo, za dve godine.
Autor: Nataša Polarecki, NsHronika.rs
