Dve naše sugrađanke su, pored Nenada Pagonisa, briljirale na nedavno završenom Svetskom prvenstvu u kik-boksu, održanom u Beogradu.
Saška Krstić i Tamara Bašić osvojile su zlato, odnosno srebro, svaka u svojoj kategoriji.
Mnogi će reći očekivano i da nije iznenađenje što su u samom vrhu, a o tome kakvi su utisci nakon prvenstva, kako prijatelji i porodica gledaju na to što ulaze u među konopce, kao i o tome da li kik-boks ostavljaju samo za ring pričaju ove uspešne Novosađanke.
Saška, jesi li ti bila najmlađi reprezentativac Srbije na ovogodišnjem svetskom takmičenju u Beogradu?
Nisam, imamo dosta mladih takmičara ove godine, tu mislim na momke i devojke koji su prešli iz juniora. Mislim da je naša najmlađa takmičarka, koja je osvojila zlato Saida Bukvić iz Novog Pazara, i to u kategoriji -52kg
Kako ste počele sa kik-boksom? I zasto baš taj sport?
Tamara: Ceo život se bavim sportovima s loptom, a dugo sam trenirala košarku. Kik-boks sam počela da treniram sasvim slučajno i to zahvaljujuću drugu koji je trenirao rekreativno. Jednom prilikom došla sam s njim do sale u kojoj su se održavali treninzi da vidim kako to izgleda. I odmah me je privuklo. Poželela sam da se oprobam u nečemu što je sasvim drugačije, a pritom je veoma dinamično i uzbudljivo.
Zbog toga ne mogu da kažem da sam ciljano izabrala kik-boks, pre će biti da je taj sport izabrao mene.
Saška: Počela sam rekreativno da bih smršala, imala sam sto kila. Nenad Pagonis je otprilike u to vreme otvorio klub, moj brat je trenirao sa njim i eto… Uvukli su me u taj sport, ispostavilo se da mi dobro ide pa sam “zagrizla”.
Koliko dugo trenirate?
Tamara: Pre nekoliko godina sam počela da treniram rekreativno, 2-3 puta nedeljno, pravila sam pauze pa se vraćala i tako u krug. Međutim, poslednjih godinu i po dana se takmičim, što podrazumeva mnogo ozbiljniji i intenziviniji trening, kao i sam pristup ovom sportu.
Saška: Sve ukupno 4-5 godina.
A koliko često?
Tamara: Treniram svaki dan osim nedeljom. Od ponedeljka do petka imamo treninge u sali, subota je rezervisana za trčanje, najčešće po Fruškoj gori. Nedelja je dan za odmor.
Saška: Kada su pripreme u toku, treniram dva puta dnevno: jutarnji sa Markom Tajsom u trening centru Tajs i to kondicioni i trening snage. Večernji trening radim s Milošem, isključivo kik-boks.
Kada si imala prvi meč i kako je prošlo?
Tamara: U junu 2014. prvi put sam ušla u ring. Bio je to ogroman izazov za mene, za meč sam se spremala kao za Olimpijadu. Ipak, prva protivnica bila je znatno iskusnija i izgubila sam.
Mojoj ovnovskoj prirodi teško je pao poraz, do te mere da sam razmišljala da odustanem. Srećom, nisam, donela sam najbolju moguću odluku: da izađem na sledeće takmičenje, koje sam i osvojila.
Saška: Mislim da sam trenirala nekoliko meseci kada me je moj trener Miloš Milutinov pitao da izađem na prvo takmičenje. Dugo sam samo izlazila jer u to vreme, u mojoj kategoriji, nije bilo devojaka. Tada sam imala oko 80 kilograma i radila sam super tešku +70. Prvi meč sam imala kada sam spustila kilažu na 67 kilograma i to sa mojom dobrom drugaricom Mirjanom Vujić. Ona je tada bila juniorski vicešampion sveta, a ja pozitivno iznenađenje. Odradile smo dobar meč, ali je odlučeno u njenu korist. Eto, i ja sam startovala s porazom, ali moj je bio revanš.
Imam oko 25 mečeva do sada, od toga tri ili četiri poraza.
Da li se dogodilo da si ušla u ring i dobila batine?
Saška: Pošto na treningu sparingujem uglavnom sa momcima znatno težim od sebe (ne štede me), mogu da kažem da najviše batina dobijem na treningu.
Izdvojila bih svakako meč sa Lucijom, Čehinjom s kojom sam se borila u Beogradu, u finalu. To nam je bio treći meč do sada. Definitivno najjača devojka sa kojom sam se susrela. Ona je prvak Sveta i Evrope već neko vreme. Od Lucije sam izgubila prošle godine u finalu na Evropskom prvenstvu u Bilbau. Srele smo se ove godine na Svetskom kupu u Segedinu gde sam slavila, kao i sad u Beogradu.
Tamara: S obzirom na to da se radi o kontaktnom borilačkom sportu, teško je definisati šta su batine, a šta nisu. Do sada se nije dogodila da sam izašla iz meča, a da me baš ništa nije bolelo, što zbog zadatih, što zbog primljenih udaraca. Prosto, takav je sport.
Ako je merilo batina padanje u “knock-down”, takvo iskustvo nisam imala. Nadam se da i neću.
Osetite li strah kada uđete u ring?
Tamara: Pitanje je baš na mestu jer postoji taj fenomen da prilikom samog ulaska u ring strah i trema prestaju.
Danima ili nedeljama pre borbe razmišljate o tome, nešto vam igra u stomaku. Na dan borbe se taj osećaj intenzivira. Tokom zagrevanja za meč i prilaska ringu, u mom slučaju, strah ili trema kulminiraju. Sve prestaje kada uđem u ring, ostane samo uzbuđenje i visok nivo adrenalina. Treme nema. Mislim da je tako jer tokom meča možete da utičete na ishod, da se borite.
Saška: Mislim da svi imamo tremu i strah pre nego što uđemo u ring. Neko to više pokazuje, neko manje ali strah i trema svakako postoje. Da me ne shvatite pogrešno, nije to strah od batina jer da se toga bojimo, ne bismo se bavile ovim sportom. Mislim da dominira strah od poraza, onda od javnog nastupa, neizvesnosti…
Koja protivnica je bila najteža za savladati?
Saška: Moram da izvojim borbu protiv Šveđanke iz polufinala. Devojka je bila veoma spremna i toliko željna pobede, a pri tom je i nezgodan borac, da mi je napravila ozbiljan problem. Napadala je ceo meč, ne znam odakle joj toliko snage, ali svaka joj čast.
Tamara: Nemam bogato iskustvo niti mnogo mečeva iza sebe, ali ako bih morala da izdvojim jednu, to je definitivno Poljakinja Paulina Biec, višestruka prvakinja sveta i Evrope sa kojom sam se, na nedavno održanom prvenstvu sveta u kik-boksu borila u finalu.
Tamara, kako kolege u banci gledaju na to što se uspešno baviš borilačkim sportom?
Oni koji ne znaju, kada čuju, na prvu loptu se malo iznenade, ali već su naučili da se moji hobiji i aktivnosti van banke ne uklapaju u profil klasičnog bankarskog službenika, tako da to prihvataju. Zar imaju izbora?! (smeh) Podržavaju me, evo baš ovih dana od kolega dobijam čestitke i pozitivne komentare, čast im je što rade s vicešampionom sveta. Mnogo mi to znači.
Prezaju li od tebe?
Ma kakvi, uglavnom se šale na moj račun. Inače, radim u Službi ljudskih resursa i to na odeljenju koje radi s platama, beneficijama i učinkom što je jedan kolega iskoristio i objavio na fejsbuku da sam u finalu svetskog prvenstva u kik-boksu i da vidimo ko će smeti da dođe u HR da se žali na malu platu.
Kako reaguju vaši ukućani na to što trenirate kik-boks?
Saška: Imam veliku podršku prijatelja i porodice, zaista, svi se naravno pitaju šta će mi to, ali me podržavaju, navijaju, dolaze na mečeve kad god su to u mogućnosti. Najteže je mami, posle svakog meča sledi pitanje “Hoćes sad prestati da se baviš time? Eto, pobedila si!”
Tamara: Imam maksimalnu podršku od brata i sestre: ona ima mnogo iskustva sa javnim nastupima i “hendlovanjem” treme te mi daje savete, dok se brat bavi borilačkim sportovima i njegovi saveti s te “borilačke” strane su uvek dobrodošli.
Roditelji bi bili najsrećniji da se ne bavim kik-boksom, shvatam i zašto ali imaju razumevanja i nekako se nose s tim. Vode se time da će, ukoliko sam strastvena u vezi s nečim, i oni isto tako biti i u tome me podržati.
Tamara, da li je bilo situacija van ringa gde si morala da reagujes kao kik-bokser?
Konfliktne i problematične situacije uvek rešavam mirnim putem. Bilo je situacija gde je to eskaliralo i gde sam štitila drage osobe ali se tada nisam bavila kik-boksom tako da se to ne računa.
Strastvena si motorašica… Da li si bila deda tj. Baba mrazica?
Jesam! Pre nekoliko godina uključila sam se u humanitarne akcije koje organizuju novosadski bajkeri, kako onu novogodišnju sa Deda Mrazovima, tako i “Moto zeke” uoči Uskrsa. Bajkeri, takođe, organizuju dobrovoljna davanja krvi… “Vaše malo je nečije mnogo” nije samo fraza, volela bih da su ljudi svesniji toga.
Planirate li i ove godine da obradujete mališane i obučete kostime?
Naravno, to je sad već postala tradicija. Mislim da bismo slomili mnoga dečija srca ukoliko se ne bismo provozali motorima obučeni kao Deda Mrazovi i delili paketiće. Iskreno, mislim da ih naša pojava uveseli mnogo više od samih paketića.
Saška, u statusu na FB navela si da se tokom prvenstva “svašta još nešto izdešavalo”. Na šta si konkretno mislila?
U nedelju, kada smo stigli u Beograd, ja sam se razbolela. Dve nedelje smo bili na pripremama na Tari i kad sam se vratila u Novi Sad, ispostavilo se da vlada neki virus, svi oko mene bili su bolesni. Toliko sam i ja bila bolesna da sam pre ulaska u ring i nakon svakog meča povraćala, u jednom trenutku sam iz sebe izbacila i tragove krvi, nisam mogla da govorim, kašljala sam kao da se u tome takmičim.. Da ne nabrajam.
Na sve to sam se, kako to obično biva kad krene naopako, povredila i s tim bolovima radila svaki meč. Da rezimiram: ni malo lako osvojeno zlato, moje učešće na ovom svetskom prvenstvu svelo se na borbe, na lečenje i saniranje povreda. Ipak, uspela sam, volja je najbitnija.
Čime se, Saška, inače baviš?
Apsolvent sam na fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja.
Kakvi su dalji planovi što se tiče kik-boksa? Rio?
Tamara: U Rio bih rado išla, ali to mogu samo turistički, ne kao kik-bokserka jer je u pitanju neolimpijski sport. Za mene je bila velika čast i iskreno zadovoljstvo da budem deo reprezentacije, da predstavljam svoju zemlju radeći nesto što volim i u čemu sam, kažu rezultati – dobra. Sledeće godine napadamo evropsko zlato u Ankari!
Saška: Dalji planovi za sad… odmor! I onda sve ispočetka, krajem februara počinje sezona i prvo je na redu Serbia Open u Beogradu.
Autor: Daniela Stamenković, foto: Facebook, privatna arhiva
