Novi Sad postoji. Ne, u priči, već zapravo. Mada, okupljen oko knjige „Moje novosadske i druge godine“, jednog od najčuvenijih novosadskih Lordmera, Jovana Dejanovića (89), Novi Sad je danas o matineji, a na sceni „Pera Dobrinović, Srpskog narodnog pozorišta (SNP), po drugi puta u ovoj nedelji (prvi je bilo uručenje Tabakovićeve nagrade arhitekti Radoju Cvetkovu), iskazao svu sabornost i poštovanje prema onome koji je u dva mandata (1974-1982) bivajući na čelu varoši, ostavio za sobom onolike rezultate u čijim benefitima se i danas baškare, obrazuju, vaspitavaju, tolike generacije Novosađana.
Pet osnovnih škola međ kojima i „Jovan Popović“ i „Žarko Zrenjanin“, šest obdaništa, Most Slobode, SPENS (varoš do tada nije imala niti jednu sporsku halu!), izmeštanje i izgradnja zgrade SNP, ideja o nasipanju blatnjavog nasipa kojeg će Novosađani vremenom prozvati Dejanovac (po idejnom tvorcu), a potonje će ovaj „izrasti“ u današnji Kej, Institut za kardiovaskularne bolesti, izmeštanje saobraćaja iz centra i uspostavljanje Dunavske i Zmaj Jovine (od milošte, tada zvane ulicom Zmaj Jove Dejanovića jer je ulicu i „zalipio“,odnosno dao da se posadi drvored lipa, posečen u vreme radikalske vlasti) ulice kao promenadno-turističkih jezgara grada i brojne druge, aktivnosti koje danas jesu neki od simbola naše varoši jesu obeležile gradonačelničke godine, Jovana Dejanovića.
Njegov vakt, uz onaj Boška Petrovog i još poneki, a svakako uz onaj, Branislava-Bate Borote, jedini dvomandatni na čelu Izvršnog odbora grada, smatraju se zlatnim dobom procvata Nova Sada, ne samo u urbanističko-arhitektonskom smislu, već pre svega u privrednom, turističkom i kulturnom, o čemu govore i podaci da je ondanji Novi Sad brojao 180 ‘iljadi duša, a od njih je posla imalo 115 hiljada zaposlenih od toga 90 odsto u privredi koju su činile međ ostalim: tada stvorena „Neoplanta“, „Kabel“, „Jugodent“ i „Jugoalat“, rasli su „Agrokoop“, “Neimar“, izgrađeni su hotel „Novi Sad“, „Sečuan“, renovirani i obnovljeni hoteli „Park“,“Putnik“ i „Vojvodina“, a Novi Sad je bio primer eksjugoslovenskog grada koji je u nekoj od osamdesetih godina prošla veka imao izvoz za 30 odsto veći od uvoza! Kada bi cifra od 5000 hiljda nezaposlenih po statistici Nacionalne službe za zapošljavanje bila „premašena“, Lordmer Jova je „sazivao stanje uzbune“ jer njegovi sugrađani su trebali da žive po meri čoveka i spram reda koji je ova varoš znala onolike vekove pre njegovog predsednikovanja. Srdačan, a skroman, autor knjige, gradonačelnik Dejanović veli o tom dobu i sebi u njemu:
– Nikad nisam od sebe pravio nešto, šta ja znam, posebno. Moguće je da je bilo i promašaja. Ne isključujem ja tu ni sebe, možda bi neko bio i bolji novosadski gradonačelnik u to doba. Ali, to su bile okolnosti u kojima sam živeo. Novi Sad je bio ugledan i poštovan, pa sam i ja prošao dosta sveta, blagodareć tome – i dodaje osvrćući se na sadašnje hudo vreme – Sve se promenilo. Promenila nam se država, grad, promenili su se ljudi koji žive u tom gradu. Sve je urušeno. Drugačije, i upoređivati je besmisleno. Ali, sistema je tada itekako bilo, a danas ga nema. Zato me valjda i ne čudi ,što nam odlazi budućnost ove zemlje u inostranstvo. Kakve su to izgubljene investicije, šta bi ti svi mladi ljudi ovde stvarali, proizvodili,… – tužno govori Dejanović o našim jadnim prilikama savremenim.
Među brojnima koji su drugovali, ljudovali,sarađivali i stasavali sa Dejanovićem, u njegovim „novosadskim i drugim pričama“ ispred brojnih Novosadista, na sceni „Pera Dobrinović“ našli su se i doajenka novosadskog, vojvođanskog i ex-yu glumišta, Mira Banjac koja se setila epizode kada je čuveni upravnik SNP, Raša Radujkov isk’o čet’ri koncert klavira, a Lordmer Jova ih „stvorio“ (Novi Sad danas nema niti jedan koncertni klavir!!!), što je trebalo kas’ti pametnome, štogod o odnosu prema kulturi, ne samo Dejanovića već i čitave nomenklature koju je predstavljao. Znameniti arhitekt, Mirko Krstonošić je podcrtao Dejanovića menadžerske sposobnosti i odnos prema školovanju, koji je u današnje vreme posve marginalizovan i srozan na nivo merkantilije i lakrdije. Dr Slavko Obadov je podsetio na pregnuća ondašnje garniture vlasti u pogledu omogućavanja čitavom nizu izuzetnih sportskih generacija novosadske dece, a potonjih evropskih i svetskih šampiona, upražnjavanja fizičke kulture i pojedinačno vrhunskog sporta (u to vreme Novi Sad je dobio i Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja sa kojeg je „izašlo“ pet hiljda dipl.prof.fiskulture, 350 magistranata i 120 doktora nauka). O koncu i dr Radivoj Topolac (jedan od utemeljitelja ORL Klinike pri tadašnjoj Pokrajinskoj bolnici, a današnjem KCV) je govorio o Dejanoviću kao njegov ispisnik, drugar iz detinjstva i porodični lekar dugi niz decenija iz ugla istoriografsko-autografskog, podsećajući na veliki broj epizoda iz života čoveka kojem je Novi Sad bio „taman puna kapa“ (kako to Sremci umeju reći kad je nešto baš kako valja). Normalno, naš g’osn Jova ot Šešira Dejanović se ko i svaki, pravi Novosadist umeo i proveseliti, te su tako za dobar štimung bili zaduženi, svirci čuvenog Mileta Nikolića, dočim je nekolike, a naške „šorom-sredom“ kompozicije izvela Danka Stojiljković, kojima se i sam autor, pridružio u jednom momentu što je izazvalo izuzetni emotivni naboj, međ svima koji razumeju i vole Novi Sad.
I zaista, iznenađujuće za današnji Novi Sad, promocija knjige jednog od omiljenih novosadskih gradonačelnika, Jovana Dejanovića, „Moje novosadske i druge godine“ („Prometej“, Zorana Kolundžije) okupila je i one vazda antiprotivne i marioce naše varoši. Ili je bar u pokušaju okupila, budući se aktuelni gradonačelnik Vučević, „urbi et orbi“ ovom skupu „pridružio“ obraćajući se snimljenom porukom, sa video bima u znak podrške, Dejanoviću (što bi bio i prvi put da Novosađani vide aktuelnog u nekoj od vanstranačkih rola koje se ne vezuju za pojanje, državotvornost, ili ojkanje biračkog tela, dočim za samu varoš mu i one koji je sačinjavaju). Ako izuzmemo ovaj susret na (ne)viđeno dva gradonačelnika, međ Novosadistima u publici smo prepoznali i: Aleksandra Odžića i dr Mišu Ilića iz Vojvođanske Partije; Aleksandru Jerkov iz DS; direktora JKP „Zelenilo“ Aleksandra Bogdanovića (SNS), Žiku Berisavljevića i Petra Palkovljevića Pinkija; dr Iliju Ćosića, Miroslava Vasina (DS); kadgodnjeg gradonačelnika, Boru Novakovića; Slobodana Budakova, Tadiju Kačara; Minju Lagator, Pavla Maleševa, Miška Šuvakovića; Milana Radulovića i Ritu Kinku; Aleksandra Cakića Kravića (LSV); Aleksandra Popova (Igmanska inicijativa); fotografe Boru Miroslavljevića, Dragutina Savića, Braneta Lučića, Vladu Zupca; mr Milenu Šurjanović; Peru Zupca; Stanka Šušnjara; Marka Vojnovića; dr Srđu Dedića; Mikicu Mrnuštika; arhitekticu Gocu Đilas i slikara Gigu Đuragića; kompozitora Zorana Mulića; odbornika Veljka Krstonošića, Petra Mudrog; glumca Miodraga Petrovića, Jasminu Gradinac i laureata ovogodišnje Oktobarske nagrade, Ismeta Atića; mr Ivanu Vasiljević i brojne druge Novosadiste ujedinjenje oko ideje o jednom lepšem gradu i životu dostojnom čoveka koju je sprovodio gradonačenik Dejanović u svojim novosadskim godinama.
Autor: Teodora Ž. Janković, nshronika.rs
Foto: Vladimir Zubac
