Dirljiva ljubavno-socijalna priča o dvoje beskućnika koje igraju Žarko Laušević i Jelena Đokić, ispraćena je spektakularnim ovacijama prepunog gledališta bioskopa Arena Cineplex u Novom Sadu. Sve karte za ovaj film su unapred rasprodate.
Dugoočekivani film reditelja i scenariste Miroslava Momčilovića, posle pauze od 15 godina vratio je na filmsko platno Žarka Lauševića.
Priča o dvoje beskućnika, Momi i Emi, nikog nije ostavila ravnodušnim. Aplauzima je ispraćen deo glumačke ekipe na čelu sa rediteljem Momčilovićem. Novosadska publika nije imala priliku da vidi glavnu glumicu, Jelenu Đokić, dok je Žarko Laušević dočekan sa velikim oduševljenjem.
Na pres konferenciji koja je bila upriličena nekoliko dana ranije u Beogradu, glumačka i autorska ekipa je ugostila mnogobrojne novinare iz cele Srbije.
Film je premijerno izveden u Beogradu, što je neuobičajeno čak i za naše domaće filmove, koji uglavnom svoju premijeru dožive na nekom od velikih svetskih ili evropskih filmskih festivala.
“Ja sam ovaj film pravio za svoj narod koji je strašno propatio poslednjih godina i nisam želeo da čekam još godinu ili dve da prođe taj festivalski život filma kako bi on bio prikazan i kod nas. Film o mojoj zemlji treba da ima premijeru upravo u mojoj zemlji. Zaista nema puno filmova o beskućnicima, ali ja smatram da je to zasluga celokupne ekipe, kako glumaca tako i scenografa, kostimografa, montažera i svih koji su učestvovali u njegovom kreiranju. Mi smo se zaista ozbiljno pripremali za ovaj film. Uobičajeno je da se filmska ekipa okupi nedelju ili dve pre snimanja. Ovde to nije bilo tako. Ekipa se i pre nego što će biti angažovana, mesecima unapred okupljala. Gledali smo zajedno objekte, tražili kostime, probavali scensku šminku. Da kostim i šminka nisu bili ovakvi, apsolutno realni, bez obzira na scenario, film ne bi bio uverljiv”, rekao je reditelj Momčilović
Reditelj je, kako kaže, inspiraciju za film našao u svom neposrednom komšiluku, gde svakodnevno gleda par beskućnika koji će drže za ruke i neverovatno vole.
“Inspiraciju za ovu priču sam našao posmatrajući par beskućnika, muškarca i ženu, kako se drže za ruke. Bio je to jedan od najdirljivijih prizora koji sam video. Pratio sam ih jedno vreme. Živeli su u kanalizacionom šahtu. Dva junaka, dva anti-heroja, ponižena, osuđena, odbačena od svih, otkrivaju snagu ljubavi u sebi i sopstvenom iskupljenju. Oni, na neki način, predstavljaju spasioce svega lepog i uzvišenog, svega što nas čini ljudima. To je razlog zašto osećam potrebu za ovim filmom. Za nečim što će nas podići kada postoji toliko briga oko nas i u nama, u momentima kada smo izgubili osećaj davanja nežnosti, brigu o drugima i potrebu za čistom ljubavlju. Ovo je jedna jednostavna ljubavna priča, razumljiva svakom koji je prolazeći pored beskućnika osetio nelagodu pretvarajući se da ih ne primećuje. Moja namera je da pokušam da učinim te ‘nevidljive ljude’- vidljivim“, rekao je reditelj.
Moma je skitnica i pati od depresije. Ema je takođe skitnica, koja se lečila od alkoholizma. Moma živi u napuštenim fabričkim pogonima, dok Ema živi u šahtu. Ema je nekad davno izgubila bebu i počela da pije, a Moma joj je pomogao da to preboli i oni počinju da žive zajedno u nekoj napuštenoj hali. Jedno drugom ulepšavaju dane, rovare po kontejnerima, skupljaju sekundarne sirovine, snalaze se u potpunoj nemaštini. Venčavaju se i odlaze na medeni mesec, ali ne onako kako to čine većina drugih ljudi, i tom prilikom nailaze na ostavljenu bebu pored kontejnera…
Glavni junak ovog filma, Žarko Laušević, je nakon filmske pauze od 15 godina, na nagovor reditelja i iz poštovanja prema njemu i njegovom dosadašnjem radu, kako sam kaže, kao i fantastičnom scenariju, pristao da se ponovo pojavi u nekom od naših filmova.
“Promenio me je ovaj film. Beskućnike sam primećivao i ranije, ali kad sam ušao u njihovu kožu, na njih gledam drugačije, osećam kako vide ostali svet, šta očekuju. Nikad nisam bio arogantan prema tim ljudima, a sad pokušavam da budem još nežniji i pažljiviji. Ovim filmom svakako nećemo pomoći mnogo beskućnicima, ali možda će ih ljudi nakon gledanja ovog filma posmatrati drugim očima“, rekao je Laušević.
“Bez fantastične ekipe ovog filma, sa kojom mi je bilo pravo zadovoljstvo raditi i sarađivati, ovaj film svakako ne bi bio uverljiv i po mom ličnom mišljenju izuzetno kvalitetan. Posebno zadovoljstvo mi je bilo sarađivati sa Jelenom Đokić, koja je sjajna glumica i divna koleginica“, dodao je Laušević.
Na pitanje da li uskoro možemo očekivati i neke druge filmove i predstave, glumac je odgovorio: “Gluma je moj zanat. Hoće li biti još uloga, ne zavisi samo od mene. Ako se dese, dobro, a ako ne, isto je dobro.”
Jelena Đokić, koja tumači lik Eme, u filmu ima svega pet rečenica, ali zbog uloge je bila spremna i na velike fizičke promene.
“Htela sam da se ošišam na kratko, ali je reditelj smatrao da to nije neophodno. Čak se i Žarko pobunio u odbranu moje kose“, kroz osmeh je rekla glavna glumica na pres konferenciji u Beogradu.
“Danima sam obavljala samo ulogu majke, trpeći prljavštinu kose i predugih noktiju. Film mi je pomogao da se lišim sujete koju glumci imaju. Pešak sam i vrlo sam svesna naroda koji je na ulicama. Ne samo beskućnika već i starih, koji su ostavljeni i poniženi. Ako se od nečeg bojim, to je da starim u Srbiji“, rekla je Đokićeva.
Posle beogradske premijere, koja je bila dan ranije, film “Smrdljiva bajka” kreće u redovnu bioskopsku distribuciju po Srbiji.
Autor: Jelena Dopuđ
Foto: Maša Pavlović
