Glumica Olja Lopušanski-Vlaškalić u belom svetu se zadržala duže nego što je planirala. Delimično je to udesio slučaj, a pomogla je ljubav. Kako kaže, Holandija je divna zemlja velikih mogućnosti, ali pod stare dane želi da se vrati u svoj rodni grad.
Kada si novosadsku zamenila amsterdamskom adresom i koji je bio razlog odlaska?
U martu ’99. sam otputovala u posetu majci u Pariz. Bilo je to upravo pred bombardovanje, koje se u to vreme u Srbiji nije ni naslućivalo. Već drugog dana boravka kreće NATO akcija. Bilo mi je strašno, sve moje kolege glumci na mostovima čitaju poeziju, a ja daleko od svog rodnog gruda i svoje domovine. No, majka je zahtevala da ostanem dok se situacija ne smiri. I tako sam uzela plaćeno, pa neplaćeno odsustvo u svojoj matičnoj kući Pozorištu mladih…Već u avgustu iste godine, na poziv tadašnjeg prijatelja, a sadašnjeg muža odlazim na mesec dana u Amsterdam. Iz prijateljstva se rodila ljubav. Sudbina, ništa drugo…
Koji su tvoji prvi utisci po dolasku u Holandiju, šta te je najviše iznenadilo i bilo drugačije od onog što si ostavila kod kuće?
U Holandiji je sve moguće. To je zemlja u kojoj se i nemoguće ostvaruje. Danas ste tapetar, a sutra radite kao asistent doktora. Možete da imate lep brodić i plovite po kanalima (mi ga imamo), niste glumac, ali glumite na filmu, završili ste medicinu, ali završite još i organizaciju i italijanski jezik. Mogućnost rada na sebi, učenja i studiranja je neiscrpna. Pored toga, upečatljiv je i zdrav život kao izbor. Holanđani žive mnogo duže nego ostali evropski narodi. Skoro svi moji prijatelji su vegetarijanci i ne puše, bave se nekim sportom i naravno voze bicikl.
Za Amsterdam kažu da je evropski Njujork, odnosno, da u njemu živi toliko stranaca da su zapravo svi „domaći“. Da li je tako bilo u tvom slučaju?
Svi su ’domaći’, ali i nisu. Sve dok se ne nauče jezik. Trebalo mi je pet godina da ga savladam. Išla sam i godinu dana kod logopeda da bih popravila tvrdi izgovor nekoga iz istočne Evrope. Sada svi misle da sam Belgijanka… Živim u kvartu sa pripadnicima 160 različitih nacionalnosti. Baš je veselo. Kod Turaka kupim burek i baklave, kod našeg Lukića nikšićko pivo i vranac. Iako živim u velegradu, osećam se slobodno i uveče hodam bez straha. Poslednjih godina je rasprostranjena mržnja prema Marokancima, kojih ima u sve većem broju. Reditelj Theo Van Gogh je ubijen od strane jednog Marokanca i prva je žrtva svog slobodnog govora o tretmanu žena u islamskim zemljama. Netrpeljivost prema muslimanima se oseća svuda – u politici, i na ulicama.
Kakvi su Holanđani kada ih malo bolje upoznaš, da li su zaista srdačni i gostoljubivi kao što se često može čuti? Neki ih čak porede sa nama Vojvođanima, ima li sličnosti?
Srdačni… Hmmm, pre bih rekla kurtoazni. Hoće da vam pomognu ukoliko ste u nevolji, ali neće zaboraviti šta su za vas učinili. Ako platite piće, oni će vam odmah reći da će oni da plate sledeće. Nekako ne uživaju u davanju i primanju kao mi, onako od srca. Nigde nema nas Balkanaca- mi, Grci i Turci znamo dobro da ugostimo svoje goste. Ovde me pitala drugarica pre nego što sam otišla kod nje na ručak koliko ću krompira da pojedem, pola, jedan ili dva. Hahaha, nekad pojedem i tri, a nekad nijedan. Ali, oni uvek jedu isto: dva parčeta hleba za ručak, dva komada voća za užinu… Ako odete u posetu kod nekoga, izneće pred vas kutiju keksa, vi ćete se poslužiti jednim, a oni će onda tu kutiju brže bolje da vrate u kuhinju.
Iz Novog Sada si otišla kao glumica, da li si nastavila da se baviš tim poslom i u Holandiji ili si, osim države, promenila i zanimanje?
Prvih pet godina po dolasku u Amsterdam sam se uspešno bavila glumom. Igrala sam u čuvenim pozorištima kao sto su Melkweg i Cosmic. Radila komade Pintera, Sizgala, a od izdavačke kuće Gallimar dobila autorska prava da režiram predstavu „Mali princ“, po tekstu Egziperija. Onda je 2005. krenuo kulturni teror u Holandiji, masovno se ukidaju donacije i sponzorstva, zatvara se TIN – Teatar Institut Holandije, jedna od najbitnijih pozorišnih institucija… Glumci masovno štrajkuju, ali bezuspešno. Nema se više para za kulturu!?
Morala sam da se okrenem nečem drugom. Poslednju deceniju mi je joga postala velika ljubav. Upisala sam najpre četvorogodišnje studije pri YAN – joga akademija Nederland, a nakon što sam diplomirala sada uspešno završavam i master studije iz dečije joga terapije i čakra – psihologije.
U Amsterdamu predajem jogu klincima i starijima, držim fizioterapeutsku jogu i zanimljive joga radionice, a bavim se i terapeutskom jogom pomažući deci koja imaju ADD ili blagi autizam, kao i odraslima kod raznih psihosomatskih ili fizičkih tegoba.
Živiš sa porodicom, kako bi kao majka ocenila tamošnje uslove za odrastanje i vapitanje dece?
Fenomenalno. Nude vam se beskrajne mogućnosti. Predivno uređeni parkovi za šetnje sa patuljastim konjima, kengurima, paunima, zečićima koji trčkaraju oko vas. Zatim igrališta napravljena za decu sa toboganima, luna park sa automobilima na vodi, parkur, a usred centra Amsterdama, kod čuvenog hotela Okura, nalazi se farma životinja! Odlazim često sa detetom na bazen sa toplom vodom, talasima, džakuzijem i hidromasažom – a sve to za par evra.
Što se školstva tiče – ono je raznorodno tako da možete da odaberete po kom sistemu će se vaše dete školovati i kako ćete da ga usmeravate; da li će to biti Montesori ili katolička škola ili možda škola učenja po sistemu oca antropozofije, čuvenog Rudolfa Stajnera.
U Novom sadu ćeš 28. februara održati radionicu „Joga – put kroz čakre, vizuelizacije i mantre“. O čemu će zapravo biti reči?
Jedva čekam da održim tu joga radionicu. Kad god dođem u Novi Sad, odem rado na neki čas joge. Radoznala sam i želim da iskusim jogu na naš domaći način. U Srbiji se uglavnom akcenat stavlja na power yogu/ashtangu i na same joga položaje. A pripoveda se uvek o nekim nivoima. Ko je na kom nivou?! Nivo 1, 2 ili 3, valjda to znači ko je koliko razgiban… U Holandiji sam tokom joga studija imala priliku da idem na časove u Institut čuvenog Ijengara, gde se takođe govori o nivoima.
Joga koju ja držim ne poznaje nivoe. Možda je neko ko je vrlo razgiban i savitljiv sposoban da stoji na glavi i bude u položaju špage, a duhovno na vrlo niskom stepenu razvoja, a opet neko ko je duhovno razvijeniji nije dovoljno razgiban. Pitanje nivoa je vrlo kompleksno. Snaga, razgibanost, ali i duhovnost bi trebalo uporedo da se razvijaju. Za mene je joga veza sa univerzumom, buđenje svesti i probuđenost.
Radionica je od 10- 18 časova. U toku tih nekoliko sati ću pokušati svim polaznicima da dam mogućnost da osete šta su čakre, naši centri svesnosti, da se suoče sa samim sobom i svojim zdravstvenim tegobama i da im na jednostavan način predstavim vežbe koje će im koristiti, posebno za poboljšanje zdravlja.
Pošto sam po vokaciji i dramski umetnik, na svojim radionicama kombinujem ples, pripovedam zanimljive priče iz Bhagavad Gite, Mahabharate i Ramajane…
Nisu u pitanju samo joga vežbe, već i filozofija, samomasaža, vežbe u paru, pevanje, slobodno kretanje/ples i pre svega opuštanje.
Koliko često dolaziš u Novi Sad i koja su to nezaobilazna mesta koja moraš da obiđeš?
Obavezno pogledam nove pozorišne predstave svojih kolega i prijatelja u SNP – u i Pozorištu mladih. Odem i na groblje, obiđem grobove bližnjih koji nisu više među nama.
Vidim se sa prijateljima, šetam Dunavskom i Zmaj Jovinom i uvek budem pomalo tužna kad vidim da nema više domaćih brendova – Koštanu i Beograd su pojeli Mango i Zara. Izgubismo identitet?
Da li je Amsterdam za tebe konačna destinacija ili razmišljaš o nekoj novoj selidbi u životu?
Volela bih da se sa porodicom pod stare dane vratim u Novi Sad i otvorim Joga akademiju. Da idem na Dunav i plivam dok suprug i sin pecaju ribe za večeru, da plovim brodicom plavim Dunavom i posmatram zalazak sunca… Kod kuće je, ipak, najlepše.
Autor: Jasna Budimirović
