Akademski slikar i priznati likovni umetnik, Milivoje Kostić, jedan je od pionira 3D umetnosti ne samo u našem gradu, već i celoj Srbiji. Ulična umetnost u tri dimenzije svoju ekspanziju je doživela početkom druge dekade 21. veka. Prvi put je za ovaj vid umetnosti saznao kao već izgrađeni slikar, u 40. godini života i odlučio da tome posveti veću pažnju.
Kada ste prvi put saznali za ovaj vid umetnosti i šta vas je navelo da se počnete baviti njom?
Putem interneta sam prvi put saznao za ovaj vid stvaralaštva. Zainteresovao sam se kako su umetnici rešili to da se dvodimenzionalni crtež sa papira menja i pretvara u oblik koji odaje 3D efekat u urbanom prostoru. Postavio sam sebi izazov da uradim nesto slično. Kada sam rešio tehničke i geometrijske probleme, došao sam do likovnog dela, gde sam mogao da odahnem. Slično je kao stvaranje bilo koje slike, samo su podloga, kao i proces pripreme, nešto drugačiji. Pozitivne reakcije i podrška osoba koje poštujem, prirodno su me podstakle da nastavim sa istraživanjem i daljim usavršavanjem. Prvi 3D crtež na otvorenom prostoru u Srbiji, kutiju sa flaširanom vodom, uradio sam u Novom Sadu, novembra 2011. godine.
Kada ste počeli da se bavite izradom 3D slika?
Sa izradom 3D slika počeo sam kada sam već napunio 40 godina. Većina svetskih 3D umetnika starija je od mene, pa sam u toj klasi jos uvek junior. Kao već formiran likovni umetnik, ne primam toliko uticaja od drugih stvaralaca po pitanju teme, metodologije i stila, ali sam uvek otvoren za nove tehnološke inovacije.
Kao sopstveni doprinos u izgradnji novih 3D puteva, mogu da navedem tehniku slikanja na sportskom ledu, odnosno na zaleđenim površinama (3D Ice Art) i primenu Lejer tehnologije, popularno nazvanu “proširena realnost”.
Zbog čega je 3D slika zanimljiva i čemu služi?
3D street art je vrsta dvodimenzionalne umetnosti za koju je specifično “uživo” oslikavanje na ravnoj površini, a daje nam trodimenzionalnu optičku iluziju iz određene perspektive. Takva slika je estetski efektna i zanimljivog oblika iz svih uglova. Pošto je u pitanju anamorfna slika – izobličenje, doživljaj je sličan kao kod promatranja dela umetnika nadrealizma. Najjači utisak ostavlja kod posmatrača kada se transformiše u 3D, gledano sa određene pozicije.
Fotografisanje publike tokom rada i deljenje digitalnih zapisa putem interaktivnih medija i društvenih mreža su najbrži način da se događaj proširi širom planete. U svetu je ovaj vid umetnosti veoma popularan i tražen.
Namera slikanja na javnim površinama jeste privlačenje pažnje prolaznika u što većem broju. Učešće publike doprinosi da osnovni događaj bude još primećeniji. Uz takvu interakciju, oslikavanje se iz uličnog performansa pretvara u svojevrsni hepening.
Svaki grad sebi može pružiti ugođaj nastanka 3D slike kao glavni ili kao propratni likovni događaj, kao npr. na festivalima, kulturnim dešavanjima (poput Dana grada, posebnim svečanostima, jubilejima, promocijama…).
U bogatim, dalekoistočnim zemljama popularno je da otvaranje novog tržnog centra obeleži jedna 3D slika, a u Americi je to slučaj sa filmskim premijerama.
Gde je ranije slikano i da li postoji u prostoru?
Završena 3D trotoar slika po svojoj prirodi, postoji određeno vreme i utoliko je prisustvo posetioca posebnije i vrednije jer mora biti prisutan na mestu stvaranja. Kao da prisustvuje koncertu, pozorišnoj predstavi ili filmskoj projekciji. Zavisno od vremena koliko je predviđeno da slika postoji u prostoru, tehnološki se izvodi sa kredama za beton ili akrilnim bojama.
Kao trajna beleška, ostaju fotografije i video zapisi, kao i iskustvena sećanja slučajnih prolaznika i posetilaca koji se fotografišu na gotovom delu ili tokom kreativnog procesa.
Najznacajnije 3D trotoar slike koje sam uradio u Srbiji:
– “Valjevska anamorfoza”, Tesnjarske veceri, Valjevo – prva festivalska
– “3DD”, Festival Svet Stripa 3, Kragujevac – prvi strip kadar
– “3D Tarzan”, 7. Vojvođanski strip festival, Novi Sad – prva sa izložbenim motivom
– “Životni put”, Bijenale višemedijske umetnosti, Beograd – prva na žiriranom likovnom dogadjaju
– “Džez anamorfoza”, Beogradski Jazz festival – prva promotivna koja je povezala budući događaj sa performansom na otvorenom…
Koliko je ovaj vid umetnosti zastupljen u Srbiji?
Nemam informacije da se još neko posvetio ovoj umetnosti. Za sada sam usamljen, ali se nadam da ce uskoro još neki umetnik postati “3D ulični”.
Da bi se oblikovala jedna ozbiljnija scena, neophodno je da se mladi umetnici izbore za svoj prostor, kako fizički, tako i virtuelno i prenesu svoj stav van hermetički zatvorenih krugova. Kako bi se autori pokrenuli i grupisali, zalažem se za Festival anamorfne umetnosti, koji bi za kratko vreme pokazao nivo do kojeg su došli umetnici regiona. Takođe bi iznedrio ekipu spremnu za rad pod specifičnim, uličnim okolnostima. U Srbiji je sve ovo, još potpuno novo, tako da će biti zanimljivo pratiti (i učestvovati) kako će se scena razvijati.
3D street art je događaj sam po sebi i veoma je bitno imati dobrog organizatora. Dakle, bez podrške većeg broja kompetentnih ljudi, to je izuzetno teško sprovesti u delo i to je jedan od razloga zašto ova vrsta slikarstva nije bila prisutna u Srbiji. Drago mi je da postoje ljudi koji nisu klonuli duhom pod teretom anti-art vremena, već su spremni da prate svetske umetničke tendencije. Pomenuo bih najskorija pozitivna iskustva dobre saradnje, poput one sa energičnim timom iz Doma omladine, na čelu sa Markom Stojanovićem, dramskim umetnikom, ali i sa organizatorima Tešnjarskih večeri iz Valjeva, kao i Strip festivala u Kragujevcu i Novom Sadu.
Optičke iluzije me kao i većinu radoznalih osoba, fasciniraju. Za prvi crtež koji sam “deformisao” pozirala je jedna rumena jabuka. Tako je krenulo moje istraživanje unutar sveta anamorfoze. Prvi 3D u javnom prostoru, bila je kutija na koju sam stavio balon vode. To se uzima kao prvi 3D ulični rad u Srbiji i nastao je u Novom Sadu, novembra 2011. Nakon gostovanja na 1. Beton festu u Sarajevu i upoznavanja sa drugim 3D Street artistima, odlučio sam da se posvetim profesionalno ovoj oblasti likovne umetnosti.
3D ulična umetnost postaje sve popularnija u metropolama. Da li će zaživeti i na ulicama Novog Sada u toj meri da postane gradska atrakcija?
U svetu je sistem izrade otišao tako daleko da npr. začetnik pravca, Kurt Wenner, pored uobičajenih efekata, koristi i stereoskopiju (slika se posmatra kroz specijalne naočare, kao pri gledanju 3D filma). Takva izrada je veoma komplikovana za pojedinca. Posebna priča su Kinezi koji ilustracije štampaju na ogromnim formatima, pa ih potom lepe na beton. U Srbiji veoma brzo mogu da zažive slike radjene klasičnim 2D načinom (poput italijanskih madonara), dok 3D traži veća ulaganja. Nadam se da će idejno otvorenije organizacije pronaći svoj interes i omogućiti realizaciju celokupnog događaja. Tako je jedna poznata fabrika patika, koja je finansirala izradu najveće 3D slike na svetu, profitirala od te reklame više nego od svih reklama zajedno, koje su bile u opticaju u tom periodu. Meni lično najveći problem predstavljaju naši trotoari, koji decenijama neobnavljani ili prinudno krpljeni, nude obilje rupa, izbočina, pukotina, ali ni dva kvadratna metra čistine, na kojoj bi se izradio makar mali crtež. Prvi 3D crtež koji sam uradio, i uzima se uopšte kao prvi 3D crtež u Srbiji (nov. 2011, Novi Sad, Liman III) bio je u jednosmernoj ulici po kojoj su išla vozila. Ravnu podlogu na trotoaru dugo sam tražio, pa sam odustao…
Svaki grad sebi može pružiti ugođaj nastanka 3D slike kao glavni ili propratni likovni događaj pri npr. festivalima, kulturnim dešavanjima (poput Dana grada, posebnih svečanosti, obeležavanja jubileja…). Volja postoji i tehnika je savladana, a ideje nikad nisu manjkale u našoj sredini. Najbitnije je što veći broj ljudi upoznati sa mogućnostima koje donosi trotoart.
Poruka mladima: NEMOJTE SAMO SEDETI NA HLADNOM BETONU!
Autor: Jelena Dopuđ
