Kad pričam sa ljudima, i oni mi čuju naglasak, ponekad me pitaju, odakle sam. Uvek im ponudim opciju da pogađaju, da vidim, koliko znaju. Oni koji su putovali po svetu su poprilično dobri. Sposobni su da me “lociraju” u okviru od 2000 kilometara! Uglavnom misle da sam iz Rusije ili iz Francuske! Čudno, je li? Ali barem znaju da sam iz Evrope – kaže naša sugrađanka Edina Šuranji.
“I evo tu sam sada, u Njukaslu! Ako neko od čitalaca ne zna gde je, rado ću objasniti: grad Njukasl je 150 kilometara severno od Sidneja u Australiji – objašnjava nam Edina.
Kada si otišla i čime se trenutno baviš?
Kada sam završila studije u Novom Sadu, tokom 2006. godine, planirala sam da odem na godinu dana putovanja, ali odložilo se zbog posla. U međuvremenu sam shvatila da sam zainteresovana za arhitekturu i unutrašnji dizajn enterijera nego za telekomunikaciju, koju sam završila. Onda sam 2009. godine, odlučila studirati u Sidneju – da povežem dobro i korisno. Kad zaroniš u nepoznato, pogotovo bez ikakve financijske stabilnosti i sa minimalnim znanjem jezika, može biti jako stresno. Naravno sve ima svoje čari i lepote: teška vremena ti pomažu da napreduješ, da postigneš mnogo više i da zaobilaziš sve prepreke. Radim u jednoj poznatoj kompaniji, koja je specijalizovana za podne obloge, a moj posao je da sklapam koncepte za razne projekte. Kombinujem boje, dizajn i material kako bi to odgovaralo određenom specifičnom enterijeru. Stvarno uživam kad idemo na teren, a poseban je osećaj kada vidim da su zadovoljni rezultatom!
Zbog čega si odlučila da odeš iz Srbije?
Originalni plan je bio da budem u Australiji dve godine. Da studiram i da se vratim u Srbiju i da istražim sve mogućnosti za budući opstanak. Malo srceparajuće, ali moram vam reći da sam se zaljubila u ovu zemlju i u ljude ove zemlje. Bolje rečeno u ovaj kulturni “miks”. Ovo je kao Vegeta! Imaš sve u jednom paketu!
Šta ti se najviše dopada u novom gradu?
Bili smo par godina u Sidneju i onda smo se preselili u Njukasl. Na početku, je bilo čudno, jer je Sidnej mnogo veći grad, ali ubrzo sam prepoznala sličnost između Njukasla i Novog Sada i počela voleti ovaj grad. Postoji jedno malo mesto, gde se nalaze vinarije, i pogodan je ako želite pobeći od gradske gužve. To mesto me podseća na Sremsku Kamenicu ako je Njukasl Novi Sad. (smeh)
Sa kim se družiš u novom gradu?
Naši prijatelji su iz svake zemlje i svake kulturne pozadine. Ne biramo ljude po boji kože ili po nacionalnosti!
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Exit festival, Petrovaradinska Tvđjava, Dunavska Ulica, Štrand, burek i radio stanice sa dobrom muzikom! I onaj osećaj kad prođeš kroz centar Novog Sada, gde uvek ima ljudi. Nedostaje mi da vidim ljude koji su završili smenu i žure kući, ili one koji samo šetaju i hrane golubove na trgu (i usred noći)!
Koliko puta godišnje dolaziš u Srbiju?
Ne dolazim često. U zadnjih pet godina bila sam dva puta u poseti. Volela bih da mogu češće, ali sa razlogom su Australiju nazvali “Down Under” (dole ispod)! Veliki kontinent-ostrvo (kome kako odgovara) na drugoj strani sveta, daleko od svega!
Da li uskoro planiraš povratak?
Nemam planove da se vratim u Srbiju, u skorijoj budućnosti. Stvari koje mi nedostaju, (na primer Petrovaradinska Tvrđava) stoje na istom mestu više od stotinak godina i sigurna sam da će sačekati još nekoliko godina, dok se vratim, da bih upotpunosti uživala u njihovoj lepoti. Trenutno ovo mesto i brzina života mi odgovara. Možda ću se vratiti kući jednog dana, kada zemlja Srbija “odraste” i izađe iz mračnog doba. Kad kažem mračno doba, ne mislim na loše plate ili nešto materijalno.
Mislim na mentalitet. Mentalitet ljudi!
Koliko god osećam da mi nedostaje moja zemlja i grad, tu su stvari koje moramo žrtvovati kako bih napravili korak unapred!
AUTOR:Tamara Kovačević
