Oduvek su me fascinirali ljudi koji pored svojih obaveza, pomažu drugima ne tražeći ništa za uzvrat. Imala sam tu sreću da jednog od njih sretnem pre par godina kada je počinjala njegova “priča”.
Priča o humanosti, priča o ljubavi, priča o nevinim stvorenjima, priča o deci koja su igrom nesrećnog slučaja dospela tu gde jesu, priča o malim, a velikim ljudima…
On jedan od onih koji svakodnevno olakšava baš toj deci život…
Po profesiji pravnik, zaposlen u Slobodnoj carinskoj zoni, volonter NURDORA i dobitnik Novembarske povelje grada Novog Sada, u oblasti humanitarnog rada, Goran Crnojević…
Kao i uvek toplog osmeha, tačan, pojavljuje se na dogovoreno mesto da sa nama podeli svoje iskustvo i osvrne se na protekle godine volonterskog rada.
Da li se sećaš kako počinje tvoja priča, priča volonterskog rada?
Humanitarnim volonterskim radom sam počeo da se bavim pre oko 4 godine, stupanjem u kontakt sa fondacijom “Bitka za bebe”, koju sam kontaktirao i ponudio svoju pomoć. U tom trenutku fondaciji nije bila potrebna pomoć tog tipa koju sam ja mogao da im pružim (vreme, trud i rad), a u medijima je u tom momentu počinjalo predstavljanje 15. februara, Svetskog dana dece obolele od raka, pa sam preko prijatelja stupio u kontakt sa čelnim ljudima iz Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka, dogovorili smo sastanak na kom sam ja uvideo kakva energija vlada u samom udruženju i poželio da se priključim i dam svoj doprinos.
Koliko je početak bio težak, sada odgovorno mogu da tvrdim da sa lakoćom obavljas svoj volonterski zadatak?
Svaki početak je težak ako želite da radite stvari koje imaju značaj. Naravno da je početak bio težak, i dan danas nije lako u određenim situacijama, ali se borim da uspešno prevaziđem probleme koje me zadese. Na samom početku postojale su stvari koje čovek mora da prevaziđe sam sa sobom, u svoja 4 zida, a nakon toga možda i razgovorom sa stručnim licem, kada se prvi put susretnete sa nezgodnom situacijom trudite se da iz nje izađete jači i iskusniji, a sam vaš doprinos i rezultati rada vam daju motivaciju da nastavite dalje.
I sam si rekao da volontiraš 4 godine, zašto još uvek ova deca?
Smatram da je ovo jedna od oblasti najmanje zastupljenih, skrajnuta i da je ljudi nekako izbegavaju, a da je ustvari tu pomoć najpotrebnija, jer rezultati pokazuju da ima nade i da samo treba raditi. U drugim oblastima, kojima isto naravno treba pomoć, mislim da nije toliko hitno, a vrlo dobro znate da je ovde vreme najbitniji faktor, i kod dijagnostikovanja i kod lečenja, pa samim tim i kod ostalih stvari.
Da li te je nekada neko osuđivao što volontiraš?
Ne bih mogao reći da me osuđivao, ali naravno da postoje ljudi koji osporavaju, ne moj, nego svaki drugi rad, to su uglavnom oni ljudi koji prstom nisu makli za drugog, a možda ni za sebe. Na takve se ne obazirem, nego im dajem još više materijala za osporavanje, svojim radom i rezultatima, moje je da radim a njihovo da pričaju, videćemo šta će biti na kraju, (smeh). U početku sam pokušavao da to promenim, pa sam ulazio u polemiku i objašnjavao se, sada više to ne radim, smatram da svako ima pravo na svoje mišljenje, i ja to poštujem, ja sam se opredelio da pomognem nekome i da se borim, a oni da pričaju. Smatram da se svet menja tvojim primerom, a ne tvojim mišljenjem.
Da li si se sretao sa ljudima koji izbegavaju decu koja su obolela od raka?
Samim tim, kao što sam več spomenu da je ova oblast skrajnuta i manje zastupljena, naravno da postoje i takvi ljudi. Manjak empatije kod ljudi je uslovio da situacija bude ovakva, ali i ostale stvari dovode do toga da ljudi nemaju osećaj koliko je potrebna pomoć ovoj deci, kao što su obrazovanje, kultura, širina ličnih vidika i svesnost da i ovo postoji i da ne bira kome će se zadesiti. Smatram da kada bi se ovi segmenti podigli na viši nivo da bi i situacija bila drugačija.
Da li je teško naći volontere za NURDOR?
Generalno je manjak volintera, ne samo u ovoj oblasti, nego naš narod nema baš kulturu volontiranja, ali ide na bolje, što je dobro, a za ovu oblast je dosta teško naći volontere, prvenstveno da bi neko bio volonter u ovoj oblasti mora da prođe edukaciju i testiranje, pa onda da se vide rezultati i tek nakon toga se određuje na osnovu rezultata da li neko može da radi sa decom, mada ni rezultati nisu presudni, po mom mišljenju ima ljudi koji po rezultatima i mogu da rade sa decom u ovoj oblasti, ali se na terenu ne snalaze baš. Za ovaj vid volintiranja morate da imate malo takta u radu sa decom, da osetite potrebe te dece, da se spustite na njihov nivo i da pre svega budete drugari.
Koje ti je najveće priznanje?
Kao dobitniku Novembarske povalje garada Novog Sada iz oblasti humanosti koja mi naravno znači, ne smatram da je najveće priznanje koje se dobija u oblasti u kojoj volontiram. Svaki dan doživite neko priznanje, da li je to od zahvalnih roditelja dece koja se leče, ili je to od same dece njihovim osmehom, kao i od ljudi koji su van ove priče ali vas podržavaju, to su priznanja, i to su stvari koje vas motivišu i daju vam podstrek da nastavite dalje u teškim momentima.
Koliko ti znači nagrada koju si dobio?
Samim tim što je Novembarska povelja grada Novog Sada jedna od najprestižnijih koju grad Novi Sad može da dodeli znači i predstavlja mi motivaciju i podstrek da nastavim dalje, da budem još aktivniji i posvećeniji. Rođen sam i odrastao u Novom Sadu, volim svoj grad i kada vam takav on dodeli ovakvo priznanje morate biti srećni i ponosni, posebno mi je drago što postoje ljudi koji su, u ovo vreme kada oko nas preovlađuju stvari koje po meni nisu zaslužile toliku pažnju, prepoznali prave vrednosti i podržali ovakav način rada, da ljudi koji se bave humanitarim radom i volontiranjem mogu da znaju da će neko videti i primetiti, a samim tim i ostavariti misiju podizanja sveti kod ljudi za šta se svi zalažemo.
Kako podnosiš gubitak nekog od dece sa kojima se konstantno družiš?
Kada se opredelite da postanete volonter, na edukaciji i seminarima koje morate da prođete, jedno od tema bude i vezivanje, naravno da po pravilima ne bi trebalo da dođe do toga, ali je to u praksi neizvodljivo ako hoćete na pravi način da obavljate posao i da provodite vreme sa decom. Kada sa nekim provedete po 3, 4 sata dnevno pa još ako budete u kampu Ljubavi i nade od 7 do 10 dana, prosto je nemoguće ne vezati se, onda vam ostaje da se nadate da do gubitka neće doći. Moram da priznam da je svaki gubitak težak, posebno ako ste sa tim nekim provodili više vremena nego obično, ako ste upoznali porodicu, zbližili se i ostvarili poseban odnos, a kada dođe do gubitka onda smognete snage, stisnete zube, pokušavate da se patnja ne vidi, malo se izolujete i trudite se da nastavite dalje, ali naravno nikad ne zaboravite tog nekog.
Šta je najbitnije što volonter treba da poseduje?
Posebne karakteristike i sposobnosti da bi nekome pomogli i volontirali vam ne trebaju, da bi se bavili volonterskim radom u bilo kojoj oblasti potrebno vam je prvenstveno dobra volja, određena doza empatije i želja da se nekome pomogne.
U oblasti u kojoj ja volontiram treba da posedujete empatiju, da imate želju da nekome donirate vreme i da imate volje da pomognete.
Šta može da se nauči od ove dece i njihovih roditelja?
Prvenstveno u radu sa obolelom decom i njihovim roditeljima naučiš da je zdravlje najvažnije, da ti privatni problemi koje svako od nas ima ne predstavljaju toliku brigu da bi se svakodnevno nervirali, onda dolaze na red hrabrost, volja, istrajnost i osmeh u najtežim trenucima.
Imaš li neku poruku za roditelje dece obolele od malignih bolesti?
Imam, u dosadašnjem radu iskustva i statistika pokazuju da kada dođe do ovih oboljenja kod dece, iako svi misle da u porodicama tada vlada sloga, nije baš tako.To su teški momenati za porodicu i vrlo črsto tada nastupaju svađe, pa i do razilaženja i razvoda. Moja poruka je svakako da ostanu složni, da budu uz dete, jer to mnogo znači detetu koje prolazi kroz teške trenutke, kada oseti ljubav oba roditelja i kada vidi da su svi uz njega.
A imas li možda neku poruku za sve nas, od tebe ipak treba učiti?
“Nikada ne potcenjujte mogućnost da mala grupa ljudi može da promeni svet. Zapravo, oni su jedini to do sada činili“, Margaret Mead.
“Svet se menja tvojim primerom, a ne tvojim mišljenjem“, Paulo K.
Time se vodim, a nadam se da će pomoći i vama da uvidite koje su stvari zapravo važne u životu jednog čoveka…
Autor: Ivana Knežević
