Volim kada radnu nedelju započnem okružena pozitivnim ljudima… Tako je bilo i danas… Na ovaj intervju došla sam raspoložena, jer sam unapred znala da će sve teći “glatko”. U jednom poznatom novosadskom kafiću čekala me je žena koja je već skoro deceniju “mama” novosadskih klubova. Ona je Lijana Savić, a vi pročitajte njenu priču u narednim redovima, uživaćete…
Kako počinje tvoja priča?
U svet umetnosti uvela me je pobeda u Herceg Novom. Sa nepunih 7 godina osvojila sam prvo mesto na jednom dečijem takmičenju, u pevanju. Od tada je sve počelo. Mada bi sada moja porodica tvrdila da je to počelo i pre toga, da sam bila atrakcija po svim veseljima naših prijatelja, svojim pevanjem i igranjem, ali taj deo ćemo zaobići. Kao i sva deca, pronalazila sam svoje interesovanje u plesu, novinarstvu, voditeljstvu, glumi, sportu. Ali u nekom tinejdžerskom periodu, nakon jedne karaoke žurke, na kojoj sam jel’te morala da se “dohvatim” mikrofona, drugari su me ubedili da počnem da pevam. Nije im mnogo trebalo.
Da bi neko počeo da se bavi pevanjem šta treba da poseduje?
Nisam pristalica teorije da je talenat presudan, neophodan svakako ali ne garantuje uspeh i opredeljenje u smislu da li će neko postati pevač ili ne. Rad na sebi je i prosefionalno nadograđivanje i ključna stvar u ovom poslu. Ništa manje važna želja i ljubav. Danas je sreća ako radite, a da pritom volite svoj posao. Morate voleti dominaciju, morate znati da se nosite sa velikom količinom energije koju vam publika šalje i to mora da vam prija.
I harizma, recept za nju još uvek nisu izmislili.
Nije nimalo lako biti jedna od najpoznatijih klubskih pevačica, kako si dospela tu gde si sada?
Ou, ovo je prijalo (smeh). Pa da znaš da nije. Zamisli samo 10 godina razmišljati šta ćeš obući a da je uvek originalno i da se ne ponavlja. Još su aktuelne društvene mreže, fotkaju te na sve strane, pa ti vidi. Moje koleginice znaju o čemu pričam. Šalu na stranu. Velika je to odgovornost, od tebe se uvek očekuje maksimum. Svaki gost zahteva posvećenost i pažnju, poneki i uslugu, savet. Godinama postajes prijatelj sa svojom publikom. Na svu sreću imam veliki broj ljudi koji na moje nastupe dolaze od samog početka moje pevačke karijere. Odgovorno zaista! I ja u tome uživam, komuniciram sa njima i pre, i u toku i nakon nastupa. Moja dužnost je da im ulepšam taj momenat dok su kod mene na svirci. Oni su i doprineli tome da imam privilegiju da pevam po prestižnim novosadkim klubovima.
Kakva je novosadska publika?
Stroga! Ne prolazi ovde makar ko. Novi Sad voli emociju, posvećenost. Novosađani “namirišu” folirante i automatski ih amputiraju. Zato i najviše volim da pevam u svom gradu, jer ljubav i emociju koju dajem na poslu, oni itekako prepoznaju i nagrade.
Koliko je zahtevan tvoj posao, ipak si ti mlada devojka?
Itekako zahtevan, noćni rad iscrpljuje. Pogotovo kada se povežu na desetine noći zaredom. Ali kada se prespava, i prilikom ispijanja kafe isčitaš poruke, komentare, primiš pozive vezano za to da je prethodna svirka bila nezaboravna… To leči sve. Ili imaš čast da se viđaš sa ljudima preko dana koji te prate, tvoj rad, pa te nahvale ili se sete neke situacije koju si načinila a da je njima to prijalo… Neprocenjivo. Samo da im vidiš lica kad znaš koja im je omiljena pesma, taj osećaj se ne može opisati…
Doživljavaš li neprijatnosti na poslu?
Na početku pevačke, da kažem karijere, svakako da da. Ali kad stekneš neko iskustvo, i kad naučiš da se nosiš s’ nekim nelagodnostima, uglavnom i kada postoji mogućnost za neprijatnost nekako je izbegneš. Stariji bi rekli “oguglaš”, “namažeš se”, pa i taj neko ko želi da napravi problem zna sa kim ima “posla”. Tako da se to sada retko dešava, na svu sreću. A i “moji ljudi” nisu bahati.
Koje su lepe strane ovog posla?
Razmene pozitivne energije sa velikim brojem ljudi koji su došli da ima ulepšaš veče. A i ulepšaju i oni tebi. Svakom pevaču se desi da mu nije dan, ni pevački ni emotivno, ali publika je tu. Izlečila me je nebrojeno puta.
Izašla je tvoja prva pesma, zašto si čekala tako dugo na nju, da je objaviš?
Moja prva pesma stajala je u fioci 6 godina. I priča ima priču. Nije se dogodilo ranije, jer je ovo bio pravi moment da se ona snimi. Odnosno pokušavano je više puta ali ja tu emociju nisam dobila ni iz instrumenata ni iz sebe, kao sad. Pesma u pevaču mora da oživi, a on mora da je preživi da bi je mogao izneti na pravi način. Nisam želela da budem rob muzičkim trendovima, ne osećam ovu novu, modernu muziku i zbog toga, iako se profesionalno -amaterski bavim toliko dugo ovim poslom, nisam želela da snimim makar šta. Dok se nije desio ovaj pravi emotivni moment. Ja sam zaljubljena u ljubav. Volim da pevam o nesrećnim ljubavima, jer su te ljubavi prave, iracionalne. Nevezano za moj emotivni status da se razumemo… Pesmu “Odlaziš” je napisao Marinko Cipiri, tačnije muziku i tekst. Čuveni Aleksandar Banjac uradio je aranžman, dok je moj veliki prijatelj Dejan Marjanović “umešao” prste u sve i bio inicijator da se ova pesma snimi. Produkciju je uradio Aleksandar Buzge.
A da bi to sve vizuelno izgledalo ovako, Kristina Jezdić se potrudila za stajling, Dejan Velički mi je radio”o glavi”, a Jelena Mandić obavila fantastičan deo posla sto se tiče šminke.
Kao što vidite jedan ozbiljan tim saradnika i na svu sreću prijatelja koji su se zaista potrudili da to “zazvuči” i ovom prilikom hvala im na tome.
Koliko pesma može da pomogne, misliš li da je za pevače bolje da se bave solo karijerom nego recimo da pevaju u bendu?
Pesma je potrebna za ličnu prezentaciju i afirmaciju kao individue. Mi se uglavnom narodu predstavljamo kroz tuđe pesme, ali imati svoje znači, pevati o onome o čemu želiš da pričas sa svojom publikom. Ako je povod za to ljubav prema poslu. Shvatam i drugu stranu a to je showbiz, gde se ljudi predstavljaju po tome šta je popularno i aktuelno. Ja biram ljubav! Mislim da je pevačima najbolje da se bave sobom, bez obzira da li su u bendu ili ne!
Šta kažu tvoji prijatelji za tvoj posao?
Kritikuju me prvenstveno jer ne odmaram dovoljno, iako sam ja po prirodi hiperaktivna i što kažu “ne drži me mesto”, tako da mi nije potrebno mnogo da bih se odmorila. Podrška su mi u svemu što radim, kao i moja porodica, ali zaista. Na svu sreću moja prijateljstva traju godinama, to su ljudi od poverenja koji se nemile da mi kažu bilo šta. Idealan odnos imam i sa kolegama, to nije uobičajno ali meni se posrećilo. Odbruse mi svi ponekad, onako kolektivno, ali ukoliko je kritika konstruktivna prihvatim je, ali vrlo retko (smeh). Znaju da sam svojeglava, ali isto tako znaju da sve što radim, radim izuzetno posvećeno, samouvereno i stabilno.
Cilj ti je…
Cilj mi je da ostanem takva kakva sam sada, da kroz svoje buduće pesme otpevam svoju emociju i da ljudi znaju da je čuju, osete i razumeju. Da shvate, što bi moj sugrađanin rekao: “Tuga lepše zvuči kad se otpeva, pesma sve podnese”.
Da dam primer mlađim kolegama da treba da rade na sebi, da se obrazuju i edukuju u vezi svojih iteresovanja. Da idu ispravnim putem, s’iskrenim namerama, željama i postupcima. Mora se isplatiti, kasnije ili pre!
Autor: Ivana Knežević
Foto : Luka Lajst
