Proteklih meseci je nebrojano puta iz kanalizacionog ispusta na Beogradskom keju kod Žeželjevog mosta ispuštana crvena, potom plava, zatim bordo-braon, a na kraju i zelena tečnost u Dunav.
Niko i dalje nije odgovarao, niti je šta preduzeto, dok su grad i pokrajina prebacivali odgovornost jedni na druge.
Pokrajinski sekretar za zaštitu životne sredine Slobodan Puzović kaže da, osim što nam je zakonska regulativa problematična, problem predstavlja i nepostojanje obaveze ugradnje prečistača koji su inače veoma skupi.
– Kada neko hoće da osnuje novu fabriku ili postrojenje, onda mora u startu da poštuju zakone i da ima odgovarajuće prečistače i ne sme da zagađuje životnu sredinu iznad dozvoljenih limita. Međutim, kada imamo nasleđene stare fabrike sa starim tehnologijama, njima je dozvoljeno da i dalje zagađuju životnu sredinu, samo uz obavezu da imaju program prilagođavanja do 2032. godine. To je sve namešteno zbog toga da ne bi taj vlasnik, zato što mora da uloži nekoliko miliona evra u prečistače, morao da otpusti radnike ili zatvori fabriku. Dakle, zarad očuvanja radnih mesta i fabrika i dalje je dozvoljeno zagađenje životne sredine – objašnjava on.
Pomoćnik pokrajinskog sekretara iz sektora za inspekcijske poslove Dušan Pajkić kaže da se u spomenutom slučaju na Keju nije reagovalo pravovremeno, jer su inspekcije poslednje obaveštene.
– U većini slučajeva kada se ta obojena voda pojavila nije se reagovalo pravovremeno. Nisu obaveštavane inspekcije nego su obaveštavani mediji, kružilo se okolo-naokolo, a poslednja je pozvana inspekcija. Kanalizaciona mreža u Novom Sadu je veoma razgranata i ima veliki broj priključaka, te je veoma teško utvrditi sa kog mesta se moglo izvršiti ispuštanje, plus što postoji veliki broj šahtova koji su pristupačni i neko sasvim neopaženo može da priključi cisternu. Ne slažem se sa navodima da se u prvom slučaju ispuštanja crvene tečnosti radilo o krvi, pošto se u analizi Zavoda za javno zdravlje nigde ne govori da se u toj otpadnoj vodi nalazila krv, već da su se u sedimentu nalazile ćelije koje nalikuju eritrocitima. Prema tome, ne možemo tvrditi na osnovu takve analize da se radilo o ispuštanju krvi – napominje Pajkić.
Kako dodaje, mnogo je važnije što ta voda nije sadržala povišen sadržaj teških metala, niti bilo kojih drugih škodljivih materija.
– Jedini parametri koji su u svim tim analizama iskakali su hemijska i biološka potrošnja kiseonika, sadržaj suspendovanih materija i sadržaj ešerihije koli kada je rađena mikrobiološka analiza, što je sve za očekivati jer se ipak radi u najvećem delu o fekalnim vodama. S druge strane, mi smo uzeli analize koje je shodno Zakonu o vodama JP Vodovod i kanalizacija radilo i ovi parametri upravo su iskakali i prošle godine i kreću se u granicama u kojima je ovo povećanje i sada bilo registrovano. Dakle, po hemijskoj analizi skoro ista voda bila je ispuštena i u tom slučaju, kada je bila obojena voda, kao i u svim prethodnim – kaže Pajkić.
Puzović dodaje da je preventivno moguće delovati jedino kada bi pokrajinska, gradska i komunalna inspekcija redovno obilazile mesare i klanice.
– Pored nedorečenosti u zakonu, država nije sistemski rešila pitanje šta i ako se utvrdi da neko ispušta nedozvoljenu materiju, šta se dalje preduzima osim što će mu naplatiti kaznu. Pokrajinska inspekcija reaguje po prijavi zagađenja vode, ali bitno je i vreme uzimanja uzorka za šta sekretarijat nije nadležan, već Institut za javno zdravlje, a sam mehanizam uzorkovanja nedovoljno je razvijen – ističe Puzović.
Jedan od problema je i to što Grad Novi Sad nije doneo pravilnik kojim se reguliše ispuštanje otpadne vode u gradsku kanalizaciju, a na osnovu kojeg bi inspekcije mogle da sankcionišu mesare.
– Grad ima neki propis, ali bi ga trebalo pooštriti, s tim da opet dolazimo na uredbu koja je slobodna za zagađivače. Ostavlja im dalek rok da kvalitet otpadnih voda usaglase, a inspekcijama otežava rad – kaže Pajkić.
Zbog evidentne nesaradnje i nemoći nadležnih da išta preduzmu, jasno je da neki zagađivači koriste priliku da direktno u Dunav ispuštaju štetne materije, a Zakon ih štiti da još 16 godina mogu slobodno da zagađuju.
– Garancije da se to neće ponovo dogoditi nema. Pošto je ostavljen taj rok do 2032, svima su ruke vezane. Ne možete nekom da kažete da mora nešto da uradi u roku od dve godine, kada će on odgovoriti “izvini, uredba kaže do 2032”, a mi moramo da poštujemo zakon – jasan je Pajkić.
U nekoliko javnih debata o ovoj temi tokom prošle godine insistiralo se da se rokovi za stara, odnosno postojeća postrojenja znatno skrate, da država ponovo aktivira Fond za zaštitu životne sredine i pomogne da se izgrade prečistači za otpadne vode, a da one fabrike koje u narednom periodu ne mogu to da ostvare jednostavno budu zatvorene. Ipak, na sve to će se čekati sve do 2032. godine, što znači da ćemo još 16 godina nemo posmatrati zagađenje otpadnim vodama.
Izvor: 021.rs
Foto: 021.rs
