S prvim danima 2016. godine, potpis na jednoipogodišnji ugovor s “Vojvodinom” stavio je Milan Stepanov (32), fudbaler koji je karijeru i počeo među crveno-belima. I ne samo to, sjajnim igrama u novosadskoj ekipi, nametnuo se tadašnjem selektoru naše zemlje Havijeru Klementeu. To, naravno, nije promaklo ni inostranim menayerima, pa se 2006. godine iz Novog Sada preselio u turski “Trabzon”, čime je počela njegova intenacionalna karijera. Tokom godina ime Milana Stepanova spominjalo se u raznim kontekstima povratka u Srbiju.
Pored “Vojvodine”, baratalo se i imenima “Crvene zvezde” i “Partizama”, ali bi, kao po pravilu, stizao odgovor stamenog štopera da je još rano za povratak.
– U jednom trenutku, negde pre dve godine, imao sam pozive i iz “Zvezde” i iz “Partizana”. Nisam, međutim, želeo da prihvatim njihove ponude, jer nikada ne bih igrao za neki beogradski tim. Jednostavno, “Vojvodina” je moj klub i drago mi je što mi se, posle pune decenije, ukazala prilika da se vratim. Sećam se kako su me navijači “Voše” ispratili kada sam odlazio, poznajem ih dobro i oni su bili jedan od najvećih razloga što sam ponovo obukao crveno-beli dres. Očekujem da će me prihvatiti i sada i, najiskrenije, zbog njih nikada nisam poželeo da pređem u jednu od dve beogradske ekipe – rekao je Stepanov.
Da li ste zadovoljni onim što ste ostvarili u inostranstvu?
– Uvek sam bio skroman. Teško je otići napolje, a još teže je tamo opstati, jer si roba koja je na prodaju i što pre se privikneš na to – bolje je za tebe. Zadovoljan sam svojom karijerom, iako sam svestan da sam mogao i više da napravim.
Tokom poslednje sezone i po niste odigrali puno utakmica za “Omoniju”, odnosno “Sarajevo”. Zbog čega?
– Kiprani su me angažovali zbog Evrope, iz koje smo nesrećno eliminisani od “Dinama” iz Moskve, golom koji smo primili u 93. minutu. Znao sam da sam preskup igrač za njih samo za nacionalno prvenstvo i zbog toga nisam puno igrao. Slična priča ponovila se i u “Sarajevu”, koje je eliminisano od “Leha” i s kojim sam se sporazumno razišao.
Sa 22 godine napustili ste Novi Sad, a sada se vraćate kao 32-godišnjak i iskusan igrač.
– Otišao sam kao jedan od najmlađih, a vraćam se, kao što ste primetili, kao jedan od najiskusnijih. U Turskoj sam naučio da godine nisu od presudne važnosti, jer sam imao u jednom trenutku u ekipi trojicu saigrača od po 37 godina koji su nosili našu igru. U “Vojvodinu” sam se vratio sa željom da pomognem koliko mogu, nikako da zauzimam mesto mlađim fudbalerima.
Ima li neko od sadašnjih igrača Novosađana kojeg poznajete odranije i kako se, po vama, može rešiti problem s velikim brojem primljenih golova?
– S Pekarićem sam, pred odlazak, činio tandem centarhalfova Voše, a poznajem i golmana Žakulu. Ostali su dosta mlađi, ali to nema veze. Jeste “Vojvodina” primila veliki broj golova jesenas, ali ne može nikako da se kaže da je to bilo zbog loše igre odbrane. U modernom fudbalu svaka greška na bilo kom delu terena dovodi do lančane reakcije. Nedostatak iskustva može da se nadoknadi pričom i dobrom komunikacijom, jer to puno znači.
Kako podnosite prve dane priprema?
– Za mene je ovaj početak jako težak. Ostali igrači mnogo lakše podnose napore, jer su trenirali i tokom pauze, a ja sam dva meseca bio van treninga – prvo zbog povrede primicača, a posle toga i zbog operacije nokta. Iako mi nije lako, znam da moram da izdržim, da bi mi bilo bolje u kasnijoj fazi rada.
Da li poznajete trenera Nenada Lalatovića i kakve su vaše prve impresije o njemu?
– Mislim da sam igrao protiv Lalatovića u vreme kada je on nosio dres “Crvene zvezde”. Znam ga, dakle, kao igrača, a vidim da je sada postao veoma ambiciozan trener. Gde god da je radio, napravio je uspeh. Reč je o impulsivnom stručnjaku i velikom motivatoru koji tokom treninga puno razgovara s igračima i ukazuje im na propuste i dobre stvari.
Izvor: Dnevnik
Foto: fkvojvodina.rs
