Ciklus filmova “Četiri ruže za 8. mart” održaće se od 3. do 5. marta u Omladinskom centru CK13.
Ulazak na sve projekcije je besplatan.
Utorak, 3. mart
19h – “Imitacija života” (Imitation of Life), 1959.
Režija: Douglas Sirk
Uloge: Lana Turner, John Gavin, Juanita Moore
“Želele smo da obe nosimo pantalone u filmu, da ne bude odnos belkinje i sobarice, već prijateljski, gde obe nosimo pantalone i podižemo porodicu“ objašnjava nam motivaciju glavnih karaktera Huanita Mur mnogo godina kasnije. Vreme je preluterovske Amerike, Holivud je u punom sjaju, konzervativan i u paranoji od komunista, ali i obogaćen evropskim umetnicima izbeglim od horora Evrope tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Snima se film sa Lanom Tarner i Huanitom Mur u glavnim ulogama, ulogama koje liče na njihove živote. Ambicioznu glumicu iz provincije i jednostavnu ženu sa juga, spaja ista muka, obe su samohrane majke u klaonci velegrada zvanog Big Apple. Obe imaju kćerke koje odrastanjem unose u film dinamiku magičnog kvadrata sudbina u kružnici vremena. Dobre namere, društvene ambicije i želje se sapliću o društvene okvire, očekivanja i otpore bližnjih, imitacija života lomi se o složenost pravog života. Imitacijom Holivuda nastaje jedan od kultnih holivudskih filmova. Melodrama je prvo zaradila novac, a potom i poštovanje kritike i etablirala se kao umetnički žanr. Glavni krivac u holivudskoj zaveri zvanoj “Imitacija života”, reditelj Daglas Sirk snimao je isključivo melodrame uveren da je njime moguće ispričati svu kompleksnost ljudskog bića i društva.
Ironijskom distancom baroknog filmskog jezika koji puni sale bioskopa uspeva da osvetli skromnu zapitanost čoveka nad smislom života, hapi end i tragedija su samo dva lica jednog novčića. Njegovi filmovi su inspirisali mnoge reditelje (Fasbindera, Godara, Almodovara, Kar-vaja, Votersa) i imaju vatrene ljubitelje svih generacija, rasa, roda i socijalnog statusa.
Sreda, 4. mart
21h – “Jedna peva, druga ne” (L’une chante, l’autre pas), 1977.
Režija: Agnès Varda
Uloge: Thérèse Liotard i Valérie Mairesse
Najeksplicitniji feministički film Agnès Varde, prikazuje prijateljstvo između dve različite žene. Pomme, srednjoškolska buntovnica, sprijateljuje se sa Suzannom, mladom suprugom i majkom iz radničke klase koju je samoubistvo supruga ostavilo osiromašenom i bez nade. Kroz njihova različita putovanja, Pomminim boemskim životom putujuće pevačice i Suzanninim razdobljem siromaštva, Varda oslikava utopijski optimizam i energiju feminističkog pokreta 70-ih godina XX veka u Francuskoj. Aktivistkinje drugog vala feminizma verovale su da se žene kroz zajedničku organizovanu borbu i solidarnost (“snaga sestrinstva”) mogu osnažiti i suprotstaviti opresiji u patrijarhalnom društvu.
Četvrtak, 5. mart
19h – “Njih dve” (Ök ketten), 1977.
Režija: Márta Mészáros
Uloge: Marina Vlady i Lili Monori
U fokusu filma je odnos između dve žene, praćen tihom analizom društvenih uslova opšte situacije žena u mađarskom društvu krajem 70-ih godina XX veka. Mária (Marina Vlady), sredovečna upravnica prihvatilištva za žene, omogućava mladoj radnici Juli (Lili Monori) koja se nalazi u životnoj krizi, da ostane na ovom mestu, iako je to u suprotnosti s pravilima. Od tog dana, ove žene, različitog društvenog i porodičnog statusa, različite dobi i osobnosti, razvijaju snažan i značajan odnos. Ovaj prijateljski odnos ide i dublje, pa tako svaka od njih dve kroz borbu one druge otkriva nešto i o samoj sebi. Ovo otkriće otvoriće novu dimenziju u liberalizovanom životu obe žene.
21h – “Limunovo drvo” (Etz Limon), 2008.
Režija: Eran Riklis
Uloge: Hiam Abbass, Ali Suliman
Eran Riklis u svom filmu “Limunovo drvo” tretira temu izraelsko-palestinskog sukoba i njegovih propratnih efekata koji se, poput zakasnele refleksije konkavnog ogledala, odbijaju o sudbine malih, nevažnih ljudi i ličnih tragedija, a u pozadinskoj dinamici sveopšteg tragizma zaraćene zone. U centru priče je usamljena žena koja svoje porodično polje limuna pokušava da odbrani od moćne vojno-korporacijske invazije Izraelske vojske. I baš kao što ta odbrana čuva čast i ljubav višedecenijske tradicije predstavljajući receptivni elemenat simboličkog Riklisovog jezika, tako i invazija koja ograničava predstavlja nasrtljivu silu. Ipak, sve se anulira kada dve žene, obe s različite strane zida, bez reči i puno oklevanja postaju dve stranice istog novčića bačenog na ivici podeljenosti i tragedije. Od tog trenutka granica, više nego ikad, predstavlja tek zarez na mapi načinjen vrhom prsta, a pravila superiornosti se menjaju u korist prepoznavanja i povezivanja, radije nego podele i odvajanja. Ovo je istinsko “žensko pismo” na filmu, ispričano istančanim i na diverzitet veoma senzibilisanim filmskim izrazom jednog od najvećih reditelja novog izraelskog filma.
Izvor: 021
Foto: IMDB
