Životne okolnosti nas često primoraju da promenimo svoje planove i odluke i nađemo se na putu o kojem nismo maštali, ali u svemu tome treba se dočekati obema nogama i iskoristiti maksimum iz svake situacije. Moj sagovornik želeo je da ode u “beli svet” kao japanolog, ali su mu, tadašnje prilike u našoj zemlji poremetile planove! Aleksandar se danas uspešno bavi dizajnom, živi na relaciji Marbelja-Dubai-Kanarska ostrva i naučio je da živi sa činjenicom da se stvari u životu radikalno menjaju i da ako to prihvatiš na jedan vedar i pozitivan način, zadovoljstvo neće izostati!
Kada si otišao u “beli svet” i zašto si se odlučio na taj korak?
Putešestvije po svetu započelo je decembra 1992. godine. Od mojih planova da studiram japanski jezik, odvratila me je situacija u zemlji, tako da sam se otisnuo u svet pre nego što sam mislio, još u srednjoj školi sam se vodio tom idejom, ali prvobitno je bilo da završim fakultet, pa onda… Tako da od nesuđenog japanologa do sadašnjeg dizajnera, promeni mi planove jedan rat… Umesto da prevodim sa japanskog, kojekuda, završio sam u Španiji, tačnije na Kanarskim ostrvima i ostao tamo dobrih 20 godina… Inače, moji se planovi, sticajem okolnosti, radikalno menjaju u životu, ali čovek se navikne na sve, a usput mi je sve to postalo zabavno.
Čime se baviš?
Kao što rekoh, bavim se dizajnom, tačnije personalizacijom odevnih predmeta, a radim i murale, atrakcije tipa “roller coaster” i sve što se može naći u luna parkovima, vozići, automobili na sudaranje i slično. Narodski rečeno – crtam po svemu! Za to koristim airbrushove i zasad me ispunjava u potpunosti, a u planu mi je i sopstveni “brand”, tako da radim i na tome. U poslednje tri godine živim na relaciji Marbelja-Dubai-Gran Kanarija, a usput i odlutam turistički u beli svet, tako da sam postao “double inmigrant”, to je relativno nova stvar prouzrokovana ekonomskom krizom… (smeh). U prevodu – snalazi se kako znaš i umeš, opet radikalno menjanje planova, ali dobro je tako, potpuno nova iskustva i zaokreti u životu, mnogo sam naučio, jedino mi je teško da budem odvojen od ćerke, Ksenije, koja živi na Gran Kanariji, tako da tražim tu balans, ali kad čovek nešto hoće i radi na tome cela Vaseljena se zauzme da to postigne, što bi rekao Paulo… Tako da će i to biti i to vrlo uskoro.
Šta ti se najviše sviđa u novom gradu?
U Španiji, kako na Gran Kanariji, tako i u Marbelji, mi se najviše sviđa – more. Mislim da ne bih mogao da živim negde gde nema mora. Ono smiruje, pročišćava, inspiriše i veseli… Obožavam more! Što se Dubaija tiče, iako ima more i OK je od novembra do aprila, posle je mlako, pa mi se najviše dopada hrana. Arapi imaju super klopu! OK, nema gice, mada može da se kupi po marketima i služe je po nekim restoranima, ali libanski grill je neverovatno dobar.
Kakav je noćni život i šta je ono što ne smemo propustiti ako nas put nanese u te krajeve?
Noćni život u Dubaiju i Marbelji se vrti oko novca i prikazivanja, uglavnom, ali ima mesta gde možeš i dobro da se provedeš. U Dubaiju mi se najviše sviđa “White”, na krovu hotela, R&B muzika, ima i hip-hopa i nešto housea, čak mislim da je menadžer naš čovek. Inače, muzika po klubovima prilično je loša, bar u kojima sam ja bio, didžejevi kao da su s Marsa pali, no, to je moje mišljenje, možda ga drugi ne dele… “Must” u Dubaiju je desert-safari, sa večerom u pustinji, trbušnim plesom i arapskim šouom, ali od celog safarija najluđa je vožnja džipom po pustinji!
Kako provodiš slobodno vreme i sa kime se družiš u novoj sredini?
U Španiji imam prijatelje sa kojima se družim u slobodno vreme, a u Dubaiju, ono malo slobodnog vremena, jer radimo svaki dan pet i po meseci, sa sestrom, zetom i sestrićem koji žive ovde.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada i koliko često dolaziš u svoj rodni grad?
U Novi Sad dolazim jednom godišnje, fale mi prijatelji, mada mnogi više nisu tamo, i klopa, naravno, pogotovo burek!
Da li planiraš da se u nekom momentu vratiš ili je inostranstvo tvoj konačan izbor?
Ne znam da li ću se vratiti, ne mogu da zamislim život bez mora, ali s obzirom na to da mi se život radikalno menja s vremena na vreme – ko zna? Možda i ja nađem zakopano blago kod stada ovaca kao Santiago, posle putešestvija po pustinji, a možda i ne… Nikad se ne zna – život je čudo!
Autor: Bojana Šević
Foto: Privatna arhiva
