Ono što je interesantno u Kuvajtu je potpuno odsustvo bilo kakvog interesovanja za sticanje zarade od bilo čega drugog, osim od nafte. Dugo sam mislio da Srbija ima veliki problem sa zagađenjem, ali verujte mi, naspram ovog, Srbija je Norveška -ispričao nam je Stefan.
Stefan Ilić radi kao profesor engleskog jezika na fakultetu u Kuvajtu. Pošto su standardi izvan naših granica viši, za mesec dana on uspe da zaradi i uštedi ono što bi u Srbiji za godinu. Nema osećaj da je izvan svoje zemlje jer kako kaže okružen je našim ljudima kod kojih je najbolje prihvaćen. Otkrio nam je kakav je grad u kojem živi, koja su to mesta koja obilazi, kao i šta mu nedostaje iz Novog Sada sada kada je kilometrima udaljen od svog rodnog grada.
Kad si otišao u Kuvajt i čime se baviš?
U Kuvajt sam otišao ne tako davno, pre mesec dana, radim kao profesor engleskog jezika na jednom privatnom fakultetu.
Da li si na radnom mestu prihvaćen kao i njihovi ljudi ili radnici?
Kuvajčani baš ne rade poslove koje rade stranci. Tačnije, oni slabo išta rade zato što su uglavnom nezamislivo bogati, i žive od porodičnih para ili su na pozicijama u državnim firmama. Fakultet na kom ja radim zapošljava isključivo strano osoblje, tako da smo manje-više svi jednaki i većina kolega me je prihvatila kao da sam tu oduvek, zato što postoji međusobno razumevanje među ljudima koji su u “istom sosu” – svi smo daleko od kuće, pa se onda držimo zajedno. Najbolje su me prihvatili “naši” ljudi, a pritom mislim na ljude iz Srbije, Makedonije, Crne gore i Hrvatske, kojih ima dosta na fakultetu na kom radim mada, nažalost, ljudi iz Srbije ima najviše, na žalost naše države.
Koliko je tamo cenjenija i plaćenija ta struka nego kod nas?
Pa recimo samo da sam za mesec dana rada ovde uspeo da zaradim dva puta više nego što sam kod kuće uspeo da uštedim za godinu. Naravno, troškovi života su daleko veći, ali opet ima mesta da se uštedi, jer nije država u kojoj postoji mnogo mesta za trošenje novca. Kuvajt je zemlja u kojoj ti visina plate zavisi od zemlje iz koje dolaziš, a ne od propisane zakonske norme. To je zapravo ono što me je najviše razočaralo u vezi sa ovom zemljom.
Sa kim se družiš u novom gradu?
Sa kolegama sa posla, najviše. Nekoliko puta nedeljno organizujemo druženja uz večeru ili idemo u šoping, jer koncept izlaska kakav mi znamo, ovde baš i nije uobičajen, pogotovo ako se uzme u obzir da je alkohol zabranjen zakonom. Ovde se “izlazi” u šoping centre, dosta amerikanizovan način života, što ima smisla uzevši u obzir skoriju istoriju Kuvajta i njihovu povezanost sa SAD.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Najviše mi nedostaju sitnice, one stvari na koje nailazim svakodnevno, ali ne počnem da obraćam pažnju na njih sve dok ne nestanu. Nedostaje mi nedelja poslepodne u Novom Sadu, kada izađeš da prošetaš posle ručka, a ulice su skoro potpuno prazne, jer su svi kod kuće sa svojim porodicama na ručku i Liman naravno, kao i svi moji prijatelji iz Novog Sada.
Koliko puta godišnje posetiš Novi Sad?
Pa s obzirom da sam tek stigao, ne znam kada ću ići kući, ali nadam se da će to biti više od onih standardnih gastarbajterskih jednom godišnje.
Uporedi život u novom gradu i Novom Sadu, sta je interesantnije tamo, šta ovde?
Ono što je interesantno ovde je potpuno odsustvo bilo kakvog interesovanja za sticanje zarade od bilo čega drugog, osim od nafte. Dugo sam mislio da Srbija ima veliki problem sa zagađenjem, ali verujte mi, naspram ovog, Srbija je Norveška. Takođe iznenađuje potpuno odsustvo turizma, što je jako čudno za jednu primorsku zemlju, pogotovo sa ovako lepom obalom. Uopšte, ljudi nemaju naviku da idu na plaže, dok se kod nas ljudi skupljaju na svim plažama duž Dunava, čim malo ogreje sunce.
Autor: Nataša Polarecki
