Kako vam približiti čoveka koji je ostvaren u svim poljima?
Čoveka koji, pored porodice, prijatelja, sporta i posla pronađe vremena i za humanitarni rad… Da li pustiti da njegova dela pričaju o njemu ili jednostavno dopustiti vam da iz ove priče koju smo zajedno ispričali delimično upoznate Gorana… Gorana Bajšanskog.
Predstavi se onima koji te ne poznaju.
Ja sam Goran Bajšanski, dvostruki svetski i dvostruki evropski šampion u savate boksu i svojevremeno prvak Balkana i osvajač Svetskog kupa u kik boksu. Ja sam nečiji sin, brat, suprug, otac i prijatelj, zaposleni, a od nedavno i humanitarni radnik – koliko god i kada god mogu. Ja sam Novosađanin!
Kaži nam nešto o sportu kojim se baviš?
Pre 14 godina došao sam na trening u kik boks klup “Phoenix” u Osnovnoj školi: “Vasa Stajić”. Godinu dana kasnije izašao sam na prvo takmičenje i prvih nekoliko mečeva sam izgubio. Neko bi možda odustao, ali ja sam bio rešen da svaki od izgubljenih mečeva pretvorim u lekciju – sportsku i životnu, i nastavim dok ne pobedim. I došla je i prva i druga i treća i sve sledeće pobede. Onda je došao i savate boks – nova/stara disciplina francuskih legionara, koja se u bivšoj Jugoslaviji dosta negovala. Rat je učinio da padne u zaborav na nekoliko godina, ali treneri sada različitih država su obnovili prijateljstva i malo po malo ispočetka izgradili ugled ove, jedne od najstarijih borilačkih disciplina. Najsličnija je kik boksu, samo što se udarci nogama izvode špicevima i radi se u patikama, dok se u kik boksu udarci izvode cevanicama i nema patika na nogama. Boks je ostao kao osnova i ova dva sporta još razlikuju pojedinačna pravila i neki udarci kojih ima, odnosno nema u jednom i drugom sportu. I u savateu i u kik boksu postoje discipline sa punim kontaktom i “light” discipline. Ja sam se takmičio u svim i recimo da sam uspešan.
Ko je uticao na tebe u odabiru sporta, pouzdano znam da to nije sport koji su tvoji roditelji želeli da treniraš?
Bio sam odbojkaš i to su moji roditelji možda voleli više od mene. Sa drugarom sam otišao na prvi trening kik boksa samo da vidim kako to izgleda. Šta da vam kažem, evo 14 godina kasnije, ta sala je moj život i ne vidim sebe daleko od nje. Ikada. Od roditelja sam krio skoro godinu dana da sam promenio sport. Modrice sam pravdao udarcima lopte na treninzima odbojke, na koje više nisam odlazio, a oni su verovali u suprotno. Bilo je teško da ih ubedim da imaju poverenja u mene da ću se čuvati, posebno majku, ali na kraju, oni su uvek najponosniji na svaki moj sportski uspeh.
Šta je potrebno da jedan sportista postao uspešan kao što si ti?
Da zaista voliš i živiš sport koji si odabrao. Pogotovo mladi. Da, ako sa sportom počnete kao deca, neminovno je da, ukoliko želite da uspete, prijatelji vas neće čekati. Oni koji ne dele vašu strast, neće razumeti zašto ne možete u izlazak ili na žurke, zato što ne odrastate na isti način. Vremenom će vam oni sa kojima se i znojite i krvarite i plačete u sali, postati i prijatelji i porodica i neretko će vas samo oni i najbliži razumeti, ali ostaće tu do kraja života i ta prijateljstva će vam mamiti osmeh kada samo i pomislite na njih. Zajedno ćete se odricati hrane koju najviše volite, slobodnog vremena, rođendana i skoro svih proslava, ako padaju u vreme priprema ili takmičenja. Podnosićete veliku žrtvu, ali svaka medalja oko vrata i osećaj dok negde u svetu svi slušaju samo himnu vaše zemlje, zbog vas, nemerljiv je sa bilo kojim propuštenim užitkom, verujte mi!
Koliko je bitno biti posvećen nečemu da bi postigao uspeh, da li je sve u odricanju, radu ili je talenat presudan?
Ja sam bio mali debeli dečak, sa nikakvom koordinacijom u prostoru, smislom za bilo šta u čemu sam danas dvostruki svetski prvak. Pa sada prepuštam vama, procenite sami da li je bilo bitno to ili volja i upornost?
Koliko vremena provodiš trenirajući, pripremajući se za takmičenja?
U suštini, pripreme počinju u januaru i svake godine imamo kvalifikaciona državna i pokrajinska takmičenja i kvalifikacije za ulazak u reprezentaciju. Do avgusta – septembra forma mora biti konstantna i stalno na najvišem nivou, a onda nas očekuju i najbitnija, međunarodna takmičenja. Posle njih je intezitet treniranja nešto manji, ali se preostala dva tri meseca iznova ispravlja tehnika. Nema šta, dok god si takmičar, cela godina je tvoj sportski život. Hrana se prilagođava, tempo života isto i sve je podrđeno osvajanju medalja.
Tvoji prijatelji doživljavaju te kao Svetskog šampiona ili jednostavno kao “Gorana”?
To morate njih da pitate (smeh)… Ne znam, šalimo se često sa tim titulama, posebno kada me upoznaju sa novim ljudima, ali ja sam se ne predstavljam tako.
Pored sporta, živiš jedan, rekla bih zanimljiv život, imaš porodicu, ali se baviš i humanitarnim radom, ispričaj mi nešto o tome?
Kada sam počeo da osvajam evropske, a posle i svetske titule, medijima je bilo zanimljivo što sam kontrolor u “Parking servisu” i svetski šampion koji se nikada nije potukao. I počeli su da pišu o tome i da me sve češće pozivaju i posvećuju mi pažnju. Ne mogu da kažem da mi nije prijalo, ali negde u isto vreme sam i ja postao ozbiljnije svestan koliko sugrađana teško živi, koliko ih je bolesnih i nemoćnih i sa nekoliko prijatelja počeo da učestvujem i organizujem humanitarne akcije. Dolazile su i nove medalje i nova medijska pažnja, koju na primer, neki apeli za pomoć onih kojima je bila potrebna, nisu nikada mogli da dobiju. Počeo sam da koristim svoje vreme i slova u medijima za njih, a onda sam i osnovao “Udruženje građana Novi Sad” da bih se i ozbiljnije bavio humanitarnim radom. Mogu vam reći da nakon rođenja ćerke, taj rad me usrećuje najviše. Obnavljamo vrtiće, pomažemo porodicama, prikupljemo sredstva za lečenje, sa “Čepom do osmeha” sakupljamo čepove da bi pomogli deci obolele od cerebralne pralize i evo već drugu godinu u Novi Sad dovodimo decu sa Kosova i Metohije, koja nedelju dana borave kod svojih vršnjaka iz dve novosadske osnovne škole. Ta se akcija pokazala sjajanom jer zaista utiče na odrastanje dece i stvaranje divnih emocija i uspomena. Zaista, kada u nešto verujete, kao ja što verujem u ljude dobrog srca kakvi su moji sugrađani, nema nemoguće misije!
Da li porodica “trpi” zbog svih obaveza?
Trudim se da ne trpi. Stalno sam u pokretu i imam vremena i za porodicu. Supruga Ivana mi je velika podrška i zajedno mislim da smo sjajan tim!
Kako usmeravaš i vaspitavaš svoju devojčicu?
Supruga i ja smo oboje ponosni na to kako su nas roditelji vaspitali i imamo jako dobro pamćenje. Sve to sada realizujemo u jednom potpuno novom, našem životu i prenosimo na našu ćerkicu. Mala je, ali sve brže shvata.
Koliko ljudi oko tebe imaju razumevanja za sve tvoje obaveze, da li neko mora da trpi ili se sve uklopi kad se hoće?
Volim jednu rečenicu koju ne znam zaista ko je izgovorio, ali je sve češće citiram: “Ko neće, nađe razlog, a ko hoće, uvek nađe način!” Mislim da je tu sve rečeno o meni i o bilo kome drugom,
Novi Sad za tebe predstavlja…
Moj grad, najlepši grad! A zbog Detelinare u kojoj sam i rođen detinjstvo mi je i dalje svaki dan pred očima.
Imaš li poruku za nekoga?
Za sve koji budu ovo čitali – nikada ne odustajte od svojih želja, bez obzira koliko vam se neostvarivim činile. Jer nikada ne znate kada se čuda događaju! Samo verujte u sebe!
Autor: Ivana Knežević
Foto: Privatna arhiva
