Ne, nije Henri Džejmsova. A ni ona iz ekranizacije antologika Džejn Kempion, sa Nikol Kidman u glavnoj roli. Ali, mogla je bez greške, poneti, upravo ovaj naziv. Barem se tako činilo svim prisutnima, sinoć na otvaranju izložbe “Natalija Obrenović u fondu Branka Stojanovića”, u Galeriji Matice srpske.
Jer, sve ono što je moguće videti, na izložbi koja je rezultat saradnje Istorijskog muzeja Srbije i GMS, a koju je osmislila kustoskinja, Zorica Janković, govori u prilog ovom literarno-filmičnom utisku, a koju su ove dve muzeološke institucije upriličile u povodu Dana državnosti, te ne čudi ni autorkino obrazloženje u kojem, Jankovićeva veli da “izložba predstavlja doprinos nastojanjima da se što potpunije definiše mesto Natalije Obrenović, prve novovekovne srpske kraljice u burnom političkom životu Srbije 19-og stoleća. Obuhvata preko 300 predmeta, pre svega fotografija, Natalije i porodice joj, pisama, isečaka iz novina, ličnih dokumenata, koje je pasionirani kolekcionar, Branko Stojanović, decenijama prikupljao i nedavno poklonio prestoničkome muzeju.“
I zaista, ova istorija privatnog života firentinske plemkinje Natalije Keško, koja se beše udala 1875, za sina Miloša Obrenovića, kneza a potom i kralja Milana, i rodila mu prestolonaslednika Aleksandra Obrenovića, pokušava u fokus intencija da postavi ne samo fakticitetsku dočim i onu, ličnu, intimnu prirodu i način života onovremene Srbije, iz ugla jedne od najozbiljnijih reformatorskih i intelektualnih kraljevskih loza koje ovaj narod pamti, a kroz ličnost i odnose kraljice Natalije.
Njen život ispunjen beskrajnim ograničenjima, nemogućnostima i obavezama, i tragika potonjih događaja, koji će njenu sudbinu upisati u istoriju Srbije, kao jednu od tužnih kraljica, možda je i ponajbolje opisao znameniti demokrat i par exellance, intelektualc, Slobodan Jovanović u svojim “Portretima”, rekavši međ’ ostalim:
…Milan (Obrenović) je dečko koji je voleo da vuče svet za nos, a u ljubavi je bio sentimentalan. Njegov lični lekar, dr Vladan Đorđević kaže: “Milan beše skoro do bojažljivosti uzdržljiv prema ženama, ali gde je video samo malo toplije osećanje prema sebi, tamo je onda celom dušom ostajao uhvaćen.”
Verovatno je bila takva sudbina i lepe Natalije, ali na žalost, zaljubljiv kakav saznajemo od istoričara i naučnika da je bio, nije se dao skrasiti, te se tako oktobra 1888. beše razveo od kraljice, nakon čega Natalija napušta Srbiju.
U svakom slučaju, celokupnu tragičnu sudbinu, ove vazda humanistički nastrojene plemkinje (sin Aleksandar je ubijen u Majskom prevratu, a srpski narod je pomagala i u Balkanskim ratovima i u toku Prvog svetskog rata) je moguće ispratiti kroz faktografske zapise (naslovice onovremene štampe iz inostranstva; slika vile u Bijaricu u kojoj se nastanila nakon razvoda i gde je kraljvić Aleksandar i upoznao Dragu Mašin) i brojne druge artefakte koje je pasionrano prikupio Branko Stojanović.
Međ brojnim prisutnima koji su bili uživali u “portretisanju jedne dame” uz kolekcionara Stojanovića, direktoricu Istorijskog muzeja Srbije, dr Dušicu Bojić i upravnicu GMS, mr Tijanu Palkovljević Bugarski, primetili smo i istoričare Sašu Adamovića; dr Draga Njegovana, Sinišu Jokića; upravnicu SZPB, dr Jasnu Jovanov i istoričarku umetnosti, Jasminu Jakšić; konzervatora i slikara, Danila Vuksanovića; arhitektu Vladu Rakića; vlasnika renomiranog cafea “Vremeplov”, Nemanju Kovačića; dr Nevenu Sečen; predsednika udruženja “Srpska Atina”, Savu Todorova; vajara Darka Đorđevića; slikare Veru Zarić i Petra Ćurčića; sekretara Matice srpske, dr Đorđa Đurića, i brojne druge ljubitelje istorija privatnih života.
Autor: Teodora Ž. Janković
Foto: Jelena Ognjanović
