Laslo Vegel, romansijer, esejista, dramski pisac i pozorišni kritičar je posle 25 godina ponovo bio u Sarajevu. Učestvovao je na umetničkom skupu pod nazivom “eksteritorijalni razgovori” gde je bila održana debata i premijera pozorišne predstave osmišljene prema motivima iz njegovih eseja “What is Europe? – ratni obred”. U intervjuu koji je dao za naš portal, saznaćete ko to živi u prošlosti a ko bez nje, da li je Evropa utopija za teritorije kao što je bila Jugoslavija, i kakva nam to vremena dolaze.
Posle 25 godina ponovo ste bili u Sarajevu. Kakvi su vam utisci?
Teško je u Sarajevo putovati bez griže savesti. Međutim, spasio me je bosanksi humor. Znao sam o njemu i pre, ali mi je bilo drago što ću ponovo da se sretnem s njim. U Bosni znaju, o neposrednoj prošlosti da govore sa nekim mudrim i gorkim humorom. Da, Bosna je prepuna kontradikcija, i nažalost priča o njoj još nije završena. Jugoslavija se raspala, Evropa se odnosi maćehinski prema njoj. Ostala je bez simbolične domovine. Na raznim mestima, video sam “sarajevske ruže” – to su tačke obojene crvenom farbom, mesta gde su granate i bombe oštetile zidove. I, gle, turisti su tu slikali te ruže. To je za mene pravi užas.
O čemu se razgovaralo na umetničkom skupu pod nazivom “eksteritorijalni razgovori”?
Pre 26 godina, u Sarajevu, u Kamernom teatru 55, igrao se jedan moj komad, “Medejino ogledalo”. Jedan od učesnika na umetničkom skupu bila je i glumica Vesna Mašić, koja tada igrala ulogu Medeje. Donela je predstavu “na sva zvona”. Pričala je o drami, u kojoj su već bili naznačeni etnički sukobi. Da, i baš ti sukobi uselili su se u porodice. Komad je igran i za vreme bombardovanja. Na premijeri, predstava je bila zloslutna, ali, danas je mnogo više aktuelna nego tada, rekla je glumica. Mile Stojić pričao je o mojim romanima i esejima, ali i o bezdomovinskom osećanju sveta. Andraš Urban govorio je o Jugoslaviji i Evropi kao utopiji. U Sarajevu treba razmišljati o Evropi, jer taj grad je zaista jedna evropska metafora. Najviše smo raspravljali o bezdomnosti, kao o jednom novom, apsolutno modernom osećanju sveta.
Da li je prefix “eks” navodio učesnike ovog skupa da “idu u prošlost” kako bi našli odgovore koji se tiču budućnosti ovih “eks” teritorija?
Tačno. Možda nema više tla za naše korene. Možda ti koreni zure u nebo. Ako smo još sposobni da vidimo nebo.
Može li se znati pravac i mesto u kojem ide ovaj prostor ukoliko se ne gleda u prošlost?
Da li prošlost postoji? Starije genercije zarobljene su u jednoj izmišljenoj prošlosti, a novije žive bez prošlosti.
Šta nam eseji “What is Europe – ratni obred” govore o Evropi kakvu danas vidimo?
Ja sam u toku raspada i ratova napisao jedan esej, ili monodramu (u bečkom Kabinetteatru su prikazali kao monodramu) o Jugoslaviji. Jedan čovek na kursu engleskog jezika imao je domaći zadatak da priča o Jugoslaviji. I tako, on je pričao i pričao, da bi na kraju priznao, da ono o čemu priča ustvari ne postoji. Postoji samo jedan leš zvani Jugoslavija, koju mi nismo smeli i nismo znali pošteno sahraniti. Nismo imali Elektru. I taj leš, do dana današnjeg nije sahranjen. Urban koristi ovaj esej i druge delove moje knjige “Priče iz donjih predela” (“Ispaštanje”), kako bi stvorio jedno autonomno pozorišno delo, koje bi najradije nazvao balkanskim oratorijumom. Da li je Evropa naša gorda i crna utopija, kao što je bila Jugoslavija? Predstava je žestoka, kako je jedan nemački kritičar rekao, u stilu ranog Leibaha, ali ne bez poetičnosti. Nadam se da će se odigrati i u Novom Sadu.
Čija je bila ideja da se na osnovu tih eseja osmisli pozorišni komad?
Naravno, Urbanova. On je posle “Neoplante” uzeo u ruke i moj drugi komad. Ovih dana u jednom intervjuu, rekao je da ima nameru da osmisli i moj najnoviji roman “Balkanska lepotica” ili “Šlemilova kopilad”.
Šta mislite da li građanstvo može bolje da shvati vašu poruku preko ovakvih inetrpretacija kao što je pozorišna predstava?
Pesle “Neoplante” i “What is Europe” verujem da da. Mislim da, ne samo u Srbiji, nego i u celom regionu i u celoj Evropi možemo očekivati uzbudljiva i opasna vremena. Ljudi sve više imaju pitanja, na koje ne dobijaju odgovore. Dolazi vreme opasnih lutanja, i još opasnijih odgovora. Dolazi vreme pseudostvarnosti i demagogije. Dolazi vreme neurotične i agresivne samoće. U takvoj situaciji pozorište i književnost je pred velikim iskušenjem. Možda ni ona nema odgovore, ali bar zna šta je laž. To nije malo u današnjim vremenima, kada ima toliko laži, da i istina izgleda kao laž.
Šta možemo da očekujemo kada je u pitanju vaš književni rad?
Na jesen će Akademska knjiga objaviti novi roman “Balkanska lepotica” ili “Šlemilova kopilad”. Knjiga na mađarskom jeziku već je objavljena u Budimpešti. Razmišljam o novom romanu, ali još nisam siguran. Zamišljam samo neke fragmente, ali celina nije jasna. A u “pauzi” pišem dramu, neki postkomunistički mirakul. Počinje sa proslavom prvog maja u vreme divljeg kapitalizma.
Autor: Tamara Kovačević
Foto: Privatna arhiva
