“Kada sam prijateljima saopštio da se selim za Oman mnogi su bili u neverici. Čekaj, gde to beše?! Zašto, ako ti je i ovde OK?!… Usledila su pitanja. Moj odgovor je, uglavnom, bio – Želim da se rekonektujem. Šalu na stranu, bio sam željan promene. Imam istraživački duh i nakon iskustva rada od provedenih sedam godina za srpsko izdanje časopisa ‘National Geographic’ selidba na Bliski istok bila je željeni izazov”, kaže naš sugrađanin Nenad Valentik na početku razgovora.
“Nekako, oduvek sam imao potrebu da jedan period svog života provedem negde ovde. S druge strane, zanimalo me je nešto autentičnije od ostalih zalivskih država za čije gradove, poput Dubaija i Dohe umem da kažem da susuviše ‘plastic fantastic’. Želeo sam sredinu sa ‘dušom’, i dobio sam je”, kaže Nenad.
Njegovo interesantno iskustvo iz ove nesvakidašnje zemlje pročitajte u nastavku…
Kada si otišao iz Srbije i čime se trenutno baviš?
– Iz Srbije sam otišao ne tako davno. U poređenju sa godinama koliko dugo već ne živim u Novom Sadu, život van Srbije za mene je tek počeo. Nakon višegodišnjeg rada u srpskom izdavaštvu maja 2014. godine dobio sam ponudu za posao u Omanu. Moram da priznam kako se nisam mnogo premišljao jer sam većinu važnih životnih odluka doneo sledeći isključivo instinkt. Jedino što me je pomalo zabrinjavalo je to što će promena poslovne sredine doneti i izlazak izvesnih poslovnih okvira. Rad u advertajzing agenciji se umnogome razlikuje od dotadašnjeg rada u nekom magazinu. Međutim, tu promenu video sam kao mogućnost za sticanje novih iskustava. I tako sam se avgusta te godine obreo u Maskatu, glavnom gradu Sultanata Oman. I, nijednog
trenutka nisam zažalio.
Koju destinaciju si odabrao kao zemlju iz snova?
Uh, konkretno nisam još nijednu. Zapravo, ima ih nekoliko. Kao što sam imao želju da jedan deo života provedem na Bliskom istoku, tako još uvek želim da istražim i druge sredine, kulture. Ova planeta obiluje neverovatnim lepotama, a želje se i dalje nižu.
Ne postoji destinacija koja bi mogla biti ‘zemlja iz snova’.
Postoje destinacije gde se osećaš kao kod kuće jer si dovoljno otvoren za novine i različitosti. Sposobnost da se što bolje adaptiraš i osećaš komotno u svojoj koži, čini svaku destinaciju zemljom snova. Jednostavno, treba se osluškivati. Kockice će se već same složiti.
Zašto baš Oman?
Mislim da sam već na izvestan način odgovorio na ovo pitanje.
Oman je, jednom rečju, čaroban. Kada pomislimo na Arabijsko poluostrvo prvo što nam padne na pamet je pustinja. Oman ima mnogo više od toga. Priroda koja ostavlja bez daha, veoma bogata istorija, za razliku od većine zalivskih zemalja, dovoljni su razlozi da je izbor pao baš na ovu državu. Oman ima planine… Velike stenovite planine koje su idealne za ljubitelje ‘hajkinga’, recimo. Omansko more koje je deo Indijskog okeana bogato je živim svetom i raj je za ronioce. Mogućnosti izvangradske aktivnosti su zaista ogromne. Prijatelji iz Srbije me pitaju kakav je život ovde i ja im kroz šalu odgovaram – ‘Kao zavreme Tita u Jugoslaviji, pa malo bolje.’
Sa kime se najviše družiš i koliko ti je bilo teško da se adaptiraš u novoj sredini?
Interesantno, ali ne družim se sa kolegama s posla. Uspešno sam razdvojio poslovni od privatnog segmenta i, priznaću, veoma mi prija ta podela. Uglavnom sam okružen lokalnim stanovništvom i vreme provodim sa drugim strancima. Populacija stranih državljana u Omanu skoro je jedan prema jedan u odnosu na lokalnu populaciju. Moji prijatelji čine širok krug ‘internacionalaca’ i mislim da imam sreću što je upravo tako. Druženje sa ljudima koji potiču iz drugih kultura obogaćujuće je. S druge strane, Srpska zajednica u Omanu je mala. Ipak, petoro dragih prijatelja iz Srbije sam ovde stekao. OK, troje, jer jedan par znam od ranije.
Opiši nam jedan svoj dan…
S obzirom na to da nisi precizirala da li je radni ili slobodan dan postoje, naravno, izvesne razlike. Kako god bilo, dan mi uglavnom počinje šetnjom psa uz obalu mora jer od pre dva meseca živim veoma blizu plaže. Nakon toga, pola sata vožnje bicikla (nepopravljivi biciklista, ipak sam ja jedan Novosađanin u duši – sve mi je ravno) uglavnom u teretani, jer preko leta je nemoguće voziti bicikl napolju zbog previsokih temperatura. Vikendi su rezervisani za prijatelje, što ne znači da se tokom radne nedelje ne viđamo na večerama. Uglavnom, odlazimo na ‘hajking’ u planine, ili provodimo vreme na nekoj od plažaa van grada. Mogućnosti su raznovrsne. Naravno da imam svoje omiljeno mesto, a to je plaža Sifakoja koja se nalazi na nekih pedesetak kilometara od Maskata. Večeri pretvaramo u gastronomske praznike jer je u Omanu restoranska ponuda veoma raznovrsna. To ne bih mogao reći za klupsku kakva je zastupljena kod nas.
Da li često dolaziš u Srbiju?
S o bzirom na to da ne postoji direktna linija Maskat – Beograd dolazak je malo komplikovanijii i u zavisnosti od avio-kompanije let može da traje i duže od 20 časova. Do sada sam svega dva puta dolazio. Do leta ću najverovatnije doći još jednom.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Svako poglavlje knjige zvane život donosi nešto novo. Za sada, Novi sad kao poglavlje pripada prošlosti. Međutim, kada se zamislim shvatam da mi nedostaju mirisi. Mirisi proleća, recimo. Vožnje bicikla do Fruške gore. Pogled sa Đave. Neka dobra svirka, recimo mi nedostaje. Da ‘otpadam’ sa prijateljima uživo u ‘Gusanu’ i gužvanje u ‘Kaž’te subotom’… I, na kraju, nedostaju mi trenuci koji se ne mogu vratiti osim ponovo proživeti u sebi. Posebno trenuci provedeni sa porodicom i prijateljima.
Da li je planiraš da se vratiš u Srbiju?
Još ne spremam “svog mrkova”… Zapravo, svako ima snove i jedan od mojih može biti u vezi sa Srbijom. Tačnije, Vojvodinom. Da budem još precizniji – Fruška gora je u pitanju. Ali, otom-potom. Ne, ne planiram da se vraćam uskoro jer, kao što sam već pomenuo, ovaj svet ima još mnogo toga da ponudi, a želje se samo množe. Iskustvo mi je do sada nebrojeno puta dokazalo da ništa ne traje večno i da treba udisati svaki trenutak. Za sada, prija mi drugačiji vazduh.
Autor: Tamara Kovačević
Foto: Privatna arhiva
