Dušan Zec je imao sreću, jer je odlaskom u „beli svet“ našao svoju srodnu dušu, i kako sam kaže, trebalo mu je da prođe pola sveta da bi našao istinsku ljubav. Počeo je u Nemačkoj, nakon čega je na nagovor svog tadašnjeg šefa, zaplovio u svet na kruzerima! Sa nama je podelio svoja iskustva, kao i razloge svog odlaska..
Kada si otišao iz Sbije i čime se baviš?
Prvi put sam otišao da radim u inostranstvo još kao student preko Nemačkog zavoda za zapošljavanje, ne tako davne 2009-e, naravno u Nemačku grad/ostrvo Burg auf Fehmarn. Slično je bilo kao Work and Travel, samo što u pitanju nije bila Amerika i sve je išlo preko njihovog zavoda za zapošljavanje. Naravno, morao sam imati dokaz da studiram i da imam raspust, odnosno da nemam obaveze na fakultetu tokom leta. Tamo sam provodio 2, 5 do 3 meseca radeći u restoranu. Na to sam se odlučio, pošto je moja dobra koleginica otisla 2007. godine i imala je priliku da zaradi znatno više novca nego u Srbiji. Da ne spominjem da je karta za Nemačku, bilo avionska ili autobuska znatno jeftinija i da se ne treba plaćati provizija nekim agenturama. Kako je sve to bilo sezonski i s obzirom da mi se bližio završetak studija, dobio sam posao da radim kao nastavnik u osnovnoj školi. Tamo sam proveo pola godine da bih shvatio da mi taj posao finansijski ne odgovara. Jedva sam sam sebe izdržavao! Poredio sam Nemačku i novac koji sam tamo zarađivao sa ovim što imam sad. Shvatio sam da me moj fakultet, na žalost, neće odvesti nigde.. Tada sam poslušao savet mog šefa iz Nemačke da odem da radim na kruzer, rekavši mi da će mi to biti dobro iskustvo, i da zarada nije loša. Shvatio sam da je došlo vreme da promenim nešto u svom životu. Podneo sam zahtev da radim na kruzeru, vrlo brzo sam bio prihvaćen za rad na brodu kompanije Royal Carribean. Otišao sam poslednji put u Nemačku da radim 2013-e godine i nakon toga sam iz Hamburga otišao u Boston.
Kakav je život na kruzeru?
Živim po Baltiku, Skandinaviji i Rusiji preko leta. Na jesen brod ide u Boston odakle idemo do Kanade, da bi zimu proveli na Karibima. Prilično fascinantno, ali daleko je to od uživanja..
Radi se puno. Kad kažem puno, zaista to i mislim.. Smatram sebe profesionalnim konobarom i sama činjenica da mi je to profesija ne umanjkava psihološku težinu posla. Kao što i moja prava profesija učitelja, nastavnika nosi taj psihološki teret, isto tako je i konobarisanje na kruzeru. Kada ste na zatvorenom prostoru i nemate mogućnost izlaska u šetnju nakon napornog rada, kada radite sedam meseci bez slobodnog dana, a da ne pričam o razmaženim i arogantnim gostima, nezgodnim saradnicima, supervizorima i menadžerima. Sve uzima svoj danak, ali ona isplata na kraju ti kaže da nešto vrediš, i da sav taj trud ipak nije bio uzaludan.
Sa kim se družiš?
Na brodu živi mnogo nacija i stereotipi preovlađuju. Ovo govorim sasvim iskreno. Ko je radio na brodu, zna šta mislim. Ceo Balkan zajedno sa Rumunima i Bugarima važi za jako glasne i divlje, ali vredne radnike. Pomalo više odane alkoholu, ali zapravo to je iluzija, jer mi pijemo javno u društvu, dok se ostali kriju po kabinama. Ali to je naša tvrdoglavost i veselost. Jedina nacija koja je slična nama po mentalitetu, su ljudi sa Mauricijusa.
Kako provodiš svoje slobodno vreme?
Sva sreća pa sam spas našao u muzici.. Znam se zabaviti. Ima momenata kada te uhvati neka tuga.. Ali kako se ono kaze, kad se najgore osećaš i kada se najmanje nadaš ljubav nađe tebe. Svoju sadašnju suprugu sam upoznao baš na kruzeru.
Provodili smo sate zajedno, koji su trajali kao minuti. Posle samo četiri meseca sam je zaprosio. Moram samo da naglasim, da četiri meseca na brodu nije isto kao na kopnu. Tamo mesec traje kao godina i ako ti nakon par meseci neko ne počne ići na živac, znači da je to prava stvar. Evo nakon godinu dana smo se venčali kod nje u Kanadi. Ah da… Ona je kanađanka…
Bio sam samo fasciniran činjenicom da mi je trebalo da pređem pola sveta da bih našao devojku koja mi ja kao deo lego kockice. Evo sedim sa njom i ona me pita šta to pišem. Ali ne u tonu “ko je ta ženska osoba sa kojom se dopisuješ” već sa onom normalnom dozom zainteresovanosti. To je jedna od stvari koja je čini “onom pravom”. Naravno da cu radije živeti u Kanadi nego u Srbiji. Zašto? Pa verovatno zato što me materijalne stvari slabo vežu, jer se uvek može bolje, brže, u zavisnosti šta čovek želi i traži. Moja kuća je sada u njenom srcu, ma gde mi to bili. Zvuči jeftino romantičarski, ali jeste tako.
Šta ti nedostaje iz Novog Sada?
Novi Sad je specifičan jer ima četiri vrlo bitne stvari koje idu u njegovu korist, i čine ga gradom koji iskreno volim. U ravnici je i ne zamara te, ako se voziš ili ideš u šetnju, a ima široke bulevare i uske i romantične ulice. Ima Dunav i tvrđavu koji mu daju neku raskoš, a Fruška Gora je kao ventil za besktvo iz urbanizma.
Takođe, Novi Sad krase različiti tipovi ljudi koji mu daju taj poseban karakter i šmek.
Naravno bliski prijatelji koji su ostali “kući”, među kojima je i moj kum, koji je imao sreće da oformi porodicu i ostvari svoje snove i planove ovde. Ali eto, isto tako imam bliske prijatelje i rodbinu koji su otišli u beli svet. Sa jednim prijateljem sam se sreo u Americi. Uzeo je slobodan dan da bio doputovao da me vidi na 2 sata. Postoji neka tuga u očima, žal za vremenom koje smo provodili zajedno tokom tih studentskih dana i to nedostaje najviše. Ono naše:
– Ajmo na jedno pivo…
Eto to mi nedostaje.
Koliko često dolaziš u Novi Sad?
Ne vraćam se često. Dok sam radio u Nemačkoj, tamo sam bio 2,5 – 3 meseca, a ostatak sam provodio u Novom Sadu. Sada, 7 meseci sam na brodu, 2 meseca kući. Svoj poslednji odmor sam proveo 3 dana u Srbiji, mesec ipo u Kanadi i evo sada se vraćam i provešću jos 4 dana u Srbiji, pa nazad na brod.. Posle toga, videćemo… Kanada, Amerika, Švajcarska… Ono što me je brod naučio je da je svet dosta veliko mesto, a opet zapravo jako malo, u zavisnosti od ličnih apetita.
Autor: Bojana Šević
