U intervjuu sa Daliborom Jandrićem primetili smo koliko mu Novi Sad neizmerno nedostaje, jer je tu proveo detinjstvo i živeo do svoje 30. godine. Ono što ga je navelo da ode, pored želje za boljim životom i poslom bila je i ljubav njegove sadašnje supruge Marine sa kojom odlazi u Nemačku. Sada živi u Minhenu, a od 2011. radi u internacionalnoj farmaceutskoj kompaniji koja se bavi distribucijom lekova. Kada bi mogao u rodni grad bi dolazio češće ali obaveze prema poslu i porodici ga sprečavaju. Najviše mu nedostaju prijatelji, stari način života, kao i mesta na kojima je provodio “tinejdž” dane kao što su Dunavski kej ,Petrovaradin, Zmaj Jovina.
Koji je motiv odlaska u inostranstvo?
Motiv za odlazak bila je ljubav, zaljubio sam se u moju sadašnju suprugu Marinu. Kao mlad sam maštao da odem u inostranstvo, kako je vreme prolazilo, kockice su se polako počele slagati i ja sam uspeo da pronađem veoma dobro radno mesto. Radio sam kao menadžer mercendajzinga u “Galeriji Podova”. Mada, iskreno, jednim delom sam znao da se u inostranstvu sigurno bolje zarađuje, viši su standardi i iz tog razloga sam se posle dužeg razmišljanja odlučio da dođem ovde, ali da bih sebi mogao da priuštim lagodan život morao sam svašta da radim, nije mi bilo lako.
Kad si otišao u Nemačku i čime se baviš?
U Minhen sam došao u novembru 2010. godine, tada sam dobio radnu dozvolu i vizu na godinu dana. Na početku sam par meseci posećivao Integracioni kurs koji se uglavnom svodi na učenje jezika i kratko upoznavanje politike i društva. Od početka 2011. radim u internacionalnoj farmaceutskoj kompaniji, koja se bavi distribucijom lekova, kao radnik u lageru.
Šta ti se najviše dopada u Minhenu?
Na početku mi je sve bilo komplikovano, ipak je ovo veliki grad, a ja sam navikao na svoj Novi Sad, koji je mnogo mirniji i staloženiji za život. Minhen je istorijski grad, prepun zanimljivih mesta, može mnogo toga lepog da se vidi a i okusi, čuven je pre svega po dobrom pivu, Oktobarfestu i fudbalskom klubu Bajern.
Sa kim se družiš u gradu?
Kao stranac, ovde čovek teško stiče prijateljstva, prvo moraš da naučis jezik. Iako imam par prijatelja koji su Nemci, druženje se uglavnom svodi na ljude koji su poreklom iz bivše Jugoslavije. Uglavnom odlazimo kod prijatelja, oganizujemo večere, a što se tiče noćnog života i provoda u diskoteke ne izlazim, bio sam nekoliko puta ali pošto sam oženjen to baš i ne ide. Takođe, ovde postoji Srpska pravoslavna crkva i u okviru nje se organizuju razna okupljanja.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Najviše mi nedostaje porodica otac i brat, jer majka mi je preminula pre 12 godina. Takođe ono što
mi najviše nedostaje jesu dobri prijatelji, koji se nekako sa vremenom gube, gubi se kontakt, mada sam za ove 4 godine uspeo da održim sa još par njih. Naravno, vuče me to sto sam na neki način ostavio svoj dom, jer sam ovde došao sa 30 godina, a smatram da je to prekasno. Nedostaje mi kuća, koju sam sa svojim ocem napravio. Za 30 godina čovek stekne dosta prijateljstva i jednostavno se navikne na određeni način života. I onda sve ispočetka. Često se setim Zmaj Jovine, samog centra grada, gde sam u stvari odrastao, Dunavskog kej, Petrovaradina.
Koliko puta godišnje dolaziš u Novi Sad?
Dolazim uglavnom dva puta godišnje.Trudim se da to bude što češće ali drugo su želje, a drugo je realnost i život, kako vreme prolazi i porodica se polako širi mislim na decu, neće se uvek moći dolaziti toliko. Uglavnom se ti dolasci završavaju svakodnevnim posetama i odlascima u goste što zna da bude veoma naporno, i onda se čovek uopšte ne odmori, pa se u tim slučajevima često pitamo “Jesmo li mi to zaista bili na godišnjem odmoru?”
Autor: Nataša Polarecki