Pre odlaska u Pariz Sonja Bajić je u Novom Sadu završila master iz arhitekture a potom je nastavila usavršavanje u Italiji i Francuskoj. Realizovala je projekte 100daysofparis.com i carbonaraforbreakfast.com, a pored arhitekture radi još neke kreativne poslove – bavi se ilustracijom i pokreće svoj portal. Ove godine zajedno sa sociologom Jelom Mitrović stoji iza projekta kakvazenka.com koji je startovao 8. marta. U okviru projekta biće će predstavljene 52 žene iz Srbije, svake nedelje po jedna, u periodu od 8. marta 2016. do 8. marta 2017. godine, koje su nešto promenile u našoj zemlji. Sonja od života uzima sve što joj nudi i uživa u svemu što radi. Dragi ljudi koji su ostali u Novom Sadu i dalje čine deo nje, jer kako ona kaže “danas je lako ostati u kontaktu sa ljudima zahvaljujući internetu”.
Kada si otišla u glavni grad Francuske i čime se baviš?
– U Pariz sam otišla jer sam dobila Evropsku stipendiju za Master iz Arhitekture. Bio je to moj drugi master, ali i odlična šansa da upoznam kulturu o kojoj sam mislila da znam već svašta. Jedna od najboljih odluka koje sam donela. Danas sam frilenser i bavim se ilustracijom i arhitekturom. Ilustrovala sam naslovnice knjiga, radila brojne online projekte i trenutno razvijam svoj portal za pravljenje personalizovanih ilustracija. Arhitektura je uvek tu kao siguran bastion i kao nešto što me je naučilo da razmišljam. Radila sam i radim u par progresivnih arhitektonskih firmi. Kada imam vremena vodim turiste i pričam im o arhitekturi Pariza što je jedna od mojih velikih ljubavi. Kako priča tako i sam Pariz.
Da li si ranije živela i radila van granica Srbije?
– Živela sam kao student u Tuebingenu u Nemačkoj i na jugu Italije. Iskustva življenja u drugoj sredini zdrava su za bilo koju mladu osobu. Otkrijete nešto o sebi, naučite nešto o svetu i znate šta vas u stvari zanima i kako želite da doprinesete čitavom sistemu.
Šta je karakteristično za novi grad u kojem živiš i šta ti se najviše dopada?
– Da me je neko pre šest godina pitao da li bih živela u Parizu – verovatno bih mu odgovorila da ne bih. Pariz se meni desio, ja sam se desila Parizu. Odlučila sam da ostanem jer taj grad svakodnevno otvara nova pitanja i daje nove odgovore. U svakom trenutku možete da vidite neku novu izložbu, posetite novi muzej, novu postavku nečega interesantnog. Možete da pričate sa ljudima sa Tasmanije i da jedete indijski orah sa farme vaše prijateljice iz Brazila. Svaki put kad susretnete nekog shvatite nešto novo o sebi i svetu. Sa estetske strane, za mene je Pariz “game over”. Grad svetlosti ima urbanističku tradiciju koja se prati i postoji već 150 godina. Zgrade imaju propisanu visinu i ne postoji veza u lokalu koja će vam omogućiti da gradite iznad te linije! Lepi, stari znakovi na radnjama čuvaju se i zaštićeni su, spoljne zavese na fasadama moraju biti crvene zbog kontrasta sa fasadama. Takve stvari se poštuju i zato je Pariz lep. Dve knjige o Parizu ga odlično opisuju. Jedna je Hemingvejeva “Pomična svečanost”, a druga je Orvelova “Niko i ništa u Londonu i Parizu”. Tek kada shvatite da ste zapravo “niko i ništa usred pomične svečanosti” bude vam odistinski lepo.
Sa kim se družiš u novom gradu?
– Svuda se mogu naći fini ljudi. Moji najbliži prijatelji su mahom iz Australije i iz Sjedinjenih Američkih Država. Prošle godine kumovala sam na australijansko – francuskoj svadbi. Najteže je bilo navići se da ljudi dolaze i odlaze, takav je algoritam grada, i sa tim odlascima neminovno se menja i život. Ali kada se malo “odzumira” takav je ustvari ceo život bilo gde. Danas je lako ostati u kontaktu preko interneta, uz onu rečenicu iz Kazablanke: “Uvek ćemo imati Pariz”. U Parizu i dalje postoji termin “Jugovići”, za nas sa prostora bivše Jugoslavije. Od meni bliskih “naših”, koji pričaju “našim” jezikom, tu su devojka iz Zenice, dvoje Sarajlija, Sara koju znam godinama sa svirki iz Novog Sada i jedan drugar iz Korićana. Sve vredne i uporne duše, moram priznati.
Da li je teško prilagoditi se drugoj klimi, ljudima i načinu življenja?
– Kada shvatite da ste vi novi element u sistemu sve je mnogo lakše. Oduvek sam se ponašala kao gost u Parizu i trudim se da poštujem lokalna pravila. Svako od nas donosi nešto novo i lepo i družim se sa ljudima koji takođe veruju u to. Nije mi bilo teško da se prilagodim, ali to je mahom bilo zbog izbora ljudi oko mene. Jedino što me zaista nervira jeste jedna sitna klimatska stvar, a nju zna svako ko prati teniski turnir “Roland Garros” – vreme zna da se “preokrene” u roku od pola sata. Nema smisla mnogo pričati o tome, samo treba kupiti udobne, trendi gumene čizme i “au revoir”.
Koliko često dolaziš u svoj grad?
– Trudim se da se viđam sa porodicom svakih šest meseci, na domaćem terenu ili “u gostima”. Srećom, Pariz je na samo dva sata avionom, lepo je zbrajati crkve sa Tvrđave, smejati se sa onim prijateljima koji su još uvek u Novom Sadu i pogledati predstavu u SNP-u kad se čovek toga svega zaželi. Nisam nostalgična jer mislim da to osećanje ne vodi nikuda. Ima mnogo lepših sentimenata koji nas guraju napred. I takvih se treba držati.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
– Dunav, Kej, Bezec, burek, “gari”, šetnje centrom subotom pre podne, Fruška gora nedeljom ujutro, stare stvari koje su još samo u mojoj glavi takve, slano pecivo iz pekara, jogurt i kefir, šaran i špricer, punk i svirke. I zagrljaji onih nekoliko ljudi sa kojima se smejem i kad smo samo online.
Da li planiraš li da se vratiš u Srbiju?
– Za sada ne, ali planovi su se pokazali kao prilično nestabilan medijum. Život brzo prolazi i brzo se menja. Bitno je ostati realan, dati sve od sebe i nadati se boljem sutra. Ma gde to sutra bilo.
Autor: Ljiljana Kozarev
Foto: Privatna arhiva
