Sa trogodišnjim iskustvom iza sebe Nemanja Lazić, programer u timu “Danulabs”, sasvim sigurno tvrdi da je u profesiji koju je birao i kojoj se predao najvažnija želja za usavršavanjem, i da uprkos uverenjima koja vladaju u društvu, to nije posao koji može da radi svako. Smatra da ljubav njegove generacije prema računarima i ovom pozivu niko ne može da dovede u pitanje, budući da u vreme kada se odlučivalo o životnim pozivima, ove danas razvijene industrije, sigurnog posla, a ni para na vidiku nije bilo, a novi naraštaji IT stručnjaka, rođeni sa tehnikom u rukama, nimalo ga kaže ne plaše. Za naš portal predstavio je svoje viđenje sveta o kom se mnogo priča i kojem mnogi teže.
Kada si odlučio da postaneš programer i zašto si se opredelio za tu profesiju?
– U suštini, tu odluku sam doneo kada sam upisivao fakultet. Ali uvek sam voleo da radim nešto na kompjuteru, i sama odluka da se bavim time došla je prirodno, kao odgovor na činjenicu da sam uvek bio za računarom i da sam još kao klinac, u osnovnoj školi, pravio šta stignem – od skinova za Winamp, preko foruma, do sajtova kasnije. I iako nisam suštinski znao šta je programiranje, bio sam siguran da je to pravi izbor za mene, i ispostavilo se nisam pogrešio. Ne bih ništa drugo mogao da radim sem toga.
Koje sposobnosti i osobine mora da poseduje dobar programer?
– Mislim da tu nema razlike koje god zanimanje da je u pitanju. Svako ko je dobar zaposleni treba da poseduje iste sposobnosti kao i jedan programer – da bude vredan, da želi da napreduje, da želi da uči. Ova poslednja stavka je naročito značajna jer se tehnologija veoma brzo menja, i izuzetno je važna spremnost programera da ide u korak sa vremenom, da prati promene.
Koji su najveći izazovi sa kojima se u poslu srećeš?
– Učenje novih tehnologija definitivno je ono što je izuzetno zahtevno, kao i prilagođavanje novim stvarima, novim programskim jezicima. Trenutno radim na četiri tehnologije, što je u suštini mnogo za nekoga sa radnim stažom poput mog, i to je ono što je zapravo najveći izazov – to balansiranje i dočekivanje noviteta potpuno otvorenog uma. Ali, ni saradnja sa klijentima, odnosno prilagođavanje njihovim zahtevima, nimalo nije laka. Razumevanje onoga što traže i očekuju od tebe, kao i implementiranje tih ideja u projekat veliki je izazov.
Zašto je programiranje trenutno najperspektivnije zanimanje?
– Zato što je sve programiranje. Danas se pod programiranjem ne podrazumeva samo programiranje računara. Živimo u informatičarskom vremenu gde je sve mini računar, i gde je potrebno programirati i veš mašinu, i telefon, automobil, fotoaparat, mp3 plejer, bojler, pametne kuće… Prosto sve se programira. Postali smo zavisni od računara, a programi su nam potrebni da bi oni mogli da rade, odnosno funkcionišu onako kako se od njih očekuje.
Da li misliš da se mladi danas masovno opredeljuju za usavršavanje u oblasti IT-a zbog novca i visokih plata o kojima se priča, ili usled ljubavi prema toj oblasti i profesiji?
– Siguran sam da je i jedno i drugo u pitanju. Kada sam ja upisivao faks, te godine, ali i godinu, dve, tri pre toga bilo je nepopunjenih mesta. To nije bilo nešto ka čemu se hrlilo, niko to nije upisivao, a sada su već u prvom roku sva mesta popunjena. Verovatno jedan deo tih ljudi donosi tu odluku zbog keša, misleći da će tako moći da se snađu u životu, što je okej, ali mislim da to nije dovoljno da bi mogli da opstanu i uspeju u ovom poslu. Sedeti osam sati za računarom i raditi nešto što te ne zanima definitivno nije jednostavno. Posao je takav da zahteva određenu količinu koncentracije non-stop, ne može se raditi mehanički, i doza intelekta uvek je neophodna. E, sad, moja generacija je računare dobijala sa 15 – 16 godina, a današnji klinci odrastaju uz računare i automatski ima mnogo više onih koji su to zaista zavoleli.
Na kojoj poziciji u firmi radiš i kako izgleda jedan tvoj prosečan radni dan?
– U mojoj firmi gledamo da nemamo titule, tako da sam ja samo programer. A dan mi počinje obično tako što dođem, doručkujem nešto, uglavnom za računarom, nakon toga imam dnevni sastanak sa timom, što je u skladu sa principima SCRAM-a – načinom menadžmenta programerskih firmi, a potom sedam da radim. Na sastanku su ključna tri pitanja – šta si radio juče, šta ćeš raditi danas, i da li imaš neki problem u vezi sa projektima na kojima radiš, i na njih svaki član tima odgovara svako jutro. Pored toga imamo sastanke na nedeljnom nivou, a sa product owner-ima nalazimo se jednom u dve nedelje da bi dogovorili zadatke (taskove) za naredni period.
Koje su najčešće predrasude kada je posao programera u pitanju?
– Da znamo da popravljamo kompjutere, da znamo cene komponenti u radnjama, da nam pare padaju s neba, da smo socijalno otuđeni (bez ‘skila’), da volimo da igramo igrice, da nemamo devojke, i da nosimo naočare.
Šta je najbolji deo tvog posla a šta najgori?
– Najgori su mi dugi sastanci koji ponekad traju i po tri sata, što je poprilično naporno i za praćenje i za koncentraciju. A kod saradnje sa klijentima to je njihovo često nerazumevanje samog procesa programiranja što dovodi do toga da postavljaju zadatke koji nisu realni ili izvodljivi u tom određenom stadijumu u kom se projekat nalazi. To je kao da napraviš kuću sa temeljom a onda ti traže da ugradiš drugi podrum, što nikako ne ide. Taj deo prilično je stresan jer moraš sve ispočetka da radiš. Najviše uživam u onom delu kada napravim nešto što će neko posle da koristi. Taj osećaj kada znaš da si uspeo nekome da pomogneš time što si uradio prilično je sjajan i ispunjava. I to je u suštini razlog zašto se bavim ovim poslom.
Da li je zaista lako pronaći posao u IT sektoru?
– Zavisi. Neko ko zapravo nije programer i nije ovladao neophodnim znanjima svakako ne može pronaći posao. Čak i kada govorimo o ovim mesečnim, dvomesečnim ili šestomesečnim kursevima opet mislim da nije realno očekivati zaposlenje. Ne kažem da to nije dovoljno, ali nije moguće završiti kurs od tri meseca i očekivati da odmah počneš da radiš, retki su slučajevi da se tako nešto desi. Ali ne mislim ni da moraš da ideš na fakultet da bi znao da programiraš. Dobar kurs plus dosta uloženog vremena u samostalno usavršavanje i učenje može te dovesti na radnu poziciju, s tim da mora da postoji određena doza ljubavi prema tome. Osoba koja to ne voli sedeće i raditi, ali nikada zapravo neće ovladati tim specifičnim načinom razmišljanja koji nije prirodan. Taj deo izuzetno je težak svima, bez obzira da li su na fakultetu ili ne, i zbog tog momenta obavezna je ljubav prema ovoj oblasti i struci, a to je i jedan od razloga zašto je ovaj posao tako dobro plaćen – jer to ne može svako da radi.
Šta smatraš svojim najvećim poslovnim uspehom?
– Nekoliko pet projekata koji se koriste na nivou firme i jedan open source projekat na kom trenutno radim.
Koji je tvoj savet budućim kolegama?
– Da uče. Konstantno. I da budu svesni da ne postoji lak put do onoga što žele. Neko je više talentovan, neko manje, ali generalno samo radom će doći do onoga što žele.
Da li se nazire kraj toj ekspanziji IT-ja?
– Mislim da ne i da će ta priča postati još globalnija. Samo je pitanje vremena kada ćemo da izbacimo iz upotrebe sve električne uređaje koji nemaju veze sa čipovima i sa programiranjem, i tek tada će da raste sve. A činjenica je da konstantno dolazi do razvoja novih tehnologija i zbog toga ne vidim da u bližoj budućnosti tu može nastati problem. Jedino trenutak kada izmislimo veštačku inteligenciju može da označi kraj.
Da li postoji pretnja za ljude koji se danas bave programiranjem od strane mlađih naraštaja koji se praktično rađaju sa tehnologijom u rukama?
– Ne osećam se ugroženim. To uopšte nije tako lako kako se misli. Veliki broj ljudi odustane na tom putu do zvanja i pozicije programera, i uprkos svim prednostima, zapravo nema garanta da će uspeti.
Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva