Flamenko sastav “La familia” postoji u izmenjenom sastavu duže od osam godina. Najpre pod imenom “Como el agua”, Dragana Dojčinović, okupila je grupu entuzijasta koji su želeli da kroz muziku, pesmu i ples prenose duh Španije i način izražavanja najrazličitijih emocija putem flamenka. Baveći se ovim plesom i istražujući tradiciju španskih Gitanosa, shvatili su kako kaže, koliko se ustvari malo zna o tom neobičnom i autentičnom folkloru. S obzirom na emocije koje probude u svakome ko svedoči flamenko nastupu, formiranje flamenko grupe bio je logičan sled događaja i najmanje što su mogli da priušte sebi i drugima.
Budući da flamenko kao ples nije uobičajan ni čest na našim prostorima, kada i kako se javila ljubav prema tradicionalnom španskom plesu?
– Moja ljubav prema plesu, datira još od malena. Mislim da od kako sam sa šest godina krenula na folklor, nisam prestajala da plešem. Bili su tu pored folklora i džez-baleta i drugi plesovi, ali sam nakon dvogodišnje pauze u srednjoj školi shvatila, da jedna od stvari koju ne želim nikad da prestanem raditi u životu – je da plešem. U tom momentu sam osetila da moram da donesem odluku i odaberem “svoj” ples u koji ću usmeriti tu vrstu energije. Iako nisam znala sa sigurnošću ni kako se taj ples, za kojim sam tragala, zapravo zvao, znala sam samo kako sve to treba da izgleda i kako ja želim da se osećam dok plešem. Kako nam to život obično izrežira, kada nešto jako želimo, te godine ja sam se našla u sali, u kojoj su se učili flamenko koraci. Posle tog prvog časa, uprkos našoj kolektivnoj demonstraciji nekordinisanja svojim telom, u pokušaju savladavanja motorike, znala sam da je ovo jedan od najizazovnijh plesova za koji sam mogla da se odlučim. Mogu slobodno da kažem da sam se tog dana jednostavno zaljubila u ovaj ples i da se, evo sada nakon 11 godina, apsolutno ništa nije promenilo, bar ne s moje strane.
Koliko vremena je potrebno da bi se savladali osnovni koraci flamenka, a koliko da bi se istinski duh Španije utkao u korake onih koji uče od tebe?
– Pitanje je nezgodno, jer je flamenko zapravo nešto mnogo šire i dublje od savladavanja osnovnih koraka. To zavisi od svakog pojedinca, jer su pored zahtevne tehnike tela i rada stopalima, kojim se vremenom proizvodi ritmički spektakl, ceni plesačev emotivni izražaj, do kojeg neko dođe savladavši samo osnovne koraka, a neko možda zapravo i nikad u životu. Savladavanje same tehnike i razvijanje ritmičke preciznosti je nešto što se neminovno ceni u flamenko svetu, ali onaj izvođač koji uspe da vas ostavi “bez daha” na nastupu, je neko ko vam je na sceni pružio mnogo mnogo više od same prezentacije fizičkog umeća. Svakom je potrebno različito vreme i da svako ima svoj tempo, kojim će usvojiti znanje i razviti svoj stil kroz ovaj ples. Tijana Holpert sa kojom vodim školu i ja to prosto negujemo i dopuštamo, jer bismo se drugačije udaljili od same filozofije i lepote flamenka.
Već dugi niz godina usavršavaš flamenko i podučavaš druge, usavršavala si se i u Granadi koja je gotovo izvorište ove kulture, imaš i sopstveni sastav “La Familija” sa kojim nastupaš na brojnim događajima, da li je isplativo baviti se ovom vrstom plesa u Srbiji?
– Flamenkom se bavim već 11 godina, ali je flamenko jedan jako zahtevan ples kojim se čovek može baviti čitavog života, zato usavršavanja nikad dosta. Ja gledam da, kako pojedinačno, tako i sa svojom grupom, iskoristim svaku posetu flamenko plesača Srbiji ili nekoj od bližih zemalja u regionu, kako bismo organizovali plesnu radionicu. Ukazala mi se prilika da učim od desetak različitih flamenko profesora, mahom iz inostranstva, ali je to sve za mene možda kratko i iz ovog ugla spram mojih apetita nedovoljno. Prvu priliku ću iskoristiti da opet odem u Španiju na što duži period, kako bih učila od profesionalaca u njihovom ambijentu, jer je to uvek najefektniji način da se usvoji znanje. A sad koliko je sve to isplativo je relativno pitanje. Imamo flamenko školu, nastupamo po raznim festivalima, organizujemo koncerte i na taj način obezbeđujemo uslove za rad. Plešem i nastupam i sa subotičkim sastavom “El Gusto de flamenco”. Da je to jedino polje mojih interesovanja možda bih preciznije odgovorila na ovo pitanje, ali svakako smatram da mi se flamenko iskustvo već isplatilo za života, jer mislim da me je značajno obogatilo i konstantno mi donosi nešto što ne mogu da poredim ni sa čim materijalnim. Kroz njega se nadograđujem, razvijam muzički i ritmički, doživljavam najrazličitija iskustva sa ljudima, kanališem svoje emocije i paralelno ih bogatim. Za mene lično je to neprocenjivo.
Šta je sve potrebno da bi sasatav poput “La Familije” bio uspešan?
– Potrebne su vam Dragana i Tijana. Šalim se malo, ali zapravo, pored prostora za vežbanje, jednog para profesionalnih cipela, velike upornosti, dobre atmosfere, možda malo tufnica po haljinama, potrebno je voleti ovu muziku, ples, sebe, život i sve polako onda vodi ka uspehu.
Da li je flamenko ples koji može da pleše bilo ko?
– Može, jer je flamenko ples koji prihvata različitosti, nema starosna ograničenja i najviše se ceni izražaj. Pogledajte neke snimke na internetu i videćete neverovatne ljude iz najrazličitijih krajeva sveta šta umeju da prirede publici.
Više puta ste bili učesnici “Exit” festivala, i po broju i reakcijama publike opravdali očekivanja, kako na flamenko reaguju stranci, i koliko je istančan ukus Novosađana prihvatio ovu vrstu plesa?
– Nastupali smo tri puta na Egzitu, jednom na Jazu u Budvi, u Srpskom narodnom pozorištu u sklopu jedne predstave, iza nas je i “Nišvil”, internacionalni džez festival u Nišu, Flamenko festival u Zagrebu, brojni solistički koncerti naše grupe, humanitarne svirke, kao i bezbroj svirki “za našu dušu”. Flamenko je univerzalan ples, tačnije šalje univerzalnu poruku i zbog toga smo uvek svuda lepo prihvaćeni. Što se tiče Novosađana, oni su naša prva i najvernija publika, koja ima priliku da se pohvali sa dve ozbiljne novosadske flamenko škole, što mislim da nije trenutno slučaj ni u Beogradu, tako da je to ustvari najbolji odgovor.
Kakvi su planovi sastava “La Familija” u narednoj godini?
– Spremamo novi repertoar, sa tradicionalnim flamenko koreografijama i muzikom, bez većih kompromisa sa nama možda prijemčljivijom muzikom na koju smo navikli. A ostale detalje ćemo blagovremeno podeliti sa svetom.
Ples je specifična vrsta umetnosti, može li da šalje poruku i na koji način?
– Kao i u svakoj umetnosti i u flamenku se ceni dobra i kvalitetna prezentacija. Ono što najčešće one najbolje umetnike odvaja od prosečnih je svakako neki lični pečat. Flamenko plesač, nije običan plesač, on je ‘flamencos’, koji kroz različite žanrovske forme, ove andalužanske muzike, ume da oseti spektar životnih emocija, od najteže tuge sa kojom se ikad susreo, do istinske sreće, koju je, upravo uz zvuk gitare i pevačev napukli glas, imao smelosti da iznese pred nepoznatu publiku. Zapravo je to ono zbog čega se flamenko smatra jednim od najtemperamentnijih plesova na svetu – iskrenost pred sobom i drugima, koja nosi sa sobom erupciju emocija kanalisane kroz pokret, na šta retko ko može da ostane ravnodušan. Nisu slučajne statistike da su najbolji flamenko igrači svoj vrhunac u plesu dostigli u tridesetim godinama. Sve to ima smisla, jer se godinama kroz život sazreva, razrađuje se tehnika i sa tom kombinacijom, kroz ovu umetnost, flamenko performer ima mnogo toga da pokaže i prenese. Publiku ne može niko da prevari, ona sve vidi i oseti i na kraju se desi jedna prelepa razmena, što svaki dobar nastup čini zaista uspešnim, a sve prisutne sigurno malo bogatijim za neko lično intimno iskusrvo. Verujem da se slični doživljaji mogu osetiti kroz razne umetnosti, ali flamenko je definitivno moj način.
Autor: Mirjana Batić
Foto: Privatna arhiva
