Jedno od najgušće naseljenih oblasti u svetu je središnje indonežansko ostrvo Java. U njenom središtu, u gradu Surakarti, odakle je i sadašnji predsednik Indonezije, tri godine živeo je i studirao naš sugrađanin Nebojša Đorđević koji nam prenosi utiske i iskustva iz ove daleke azijske zemlje.
Kada si otišao iz Srbije i koji je bio razlog tvog odlaska?
– Otišao sam početkom septembra 2011. Dve godine pre odlaska završio sam osnovne studije iz menadžmenta u turizmu na PMF-u i odlučio sam da nastavim školovanje van Srbije. Dobio sam prestižnu stipendiju Fonda doktor Zoran Đinđić, ali nisam i master studije u granicama Evrope koje sam tada priželjkivao. Sada shvatam da nisam dovoljno ni pokušavao, ali sam posle druge, treće odbijenice shvatio da želim da odem dalje od Evrope. Preko interneta sam video da se od azijskih zemalja studentima iz Srbije nude stipendije za studiranje u Indoneziji, Koreji i Japanu. Pokušao sam prvo za Indoneziju, dobio pozitvan odgovor i ubrzo sam i otišao tamo.
Čime se baviš?
– U Indoneziji sam prvu godinu proveo učeći jezik, a onda preostale dve na magistarske studije. Tamo se još uvek tako zovu. Lepše je, zar ne? Posle završenih studija dogodile su mi se dve neverovatne stvari: prva je da sam počeo da radim na jednoj velikoj izložbi koja je bila gotovo ista kao i tema mog istraživanja za magistarski rad, a druga je da sam na toj izložbi upoznao ljude iz organizacionog tima Indonezije za Bijenale umetnosti u Veneciji, te sam bio više od četiri meseca u ovom prelepom gradu isped nacionalnog paviljona Indonezije.
Koliko ti je vremena bilo potrebno da se navikneš na novu sredinu?
– Indonezija je u mnogo čemu različita od naše zemlje, ali ljudi koji tamo žive prelepa su i vedra bića, tako da je ta njihova energija bila presudna da se veoma brzo naviknem i osećam kao Javanac. Nisam neki mesožder, te mi ni način ishrane koji se dosta praktikuje u Srbiji – za doručak, ručak, večeru i neku užinu – meso – nije preterano nedostajao. Indonezija je na Ekvatoru te su temperature konstantno visoke i velika je vlažnost, ali nekako sam se i na to navikao…
Šta ti se najviše svidelo u novom gradu?
– Grad u kome sam studirao zove se Surakarta, ali ga ljudi kraće zovu samo Solo. Kada sam potpisivao papire za stipendiju u indonežanskoj amabasadi u Beogradu rekli su mi da ne brinem, da je Solo jako lep i uredan grad, da su ljudi ljubazni, pričaju polako i učtivo. Nekako se u mojoj glavi stvorila slika Novog Sada Jave. I upravo sve to što su mi rekli ja i jesam pronašao u tom gradu i to mi se najviše dopalo, plus neposrednosti i toplota ljudi, preukusna klopa, zadivljujuće kulturno nasleđe Jave. Solo je i centar tradicionalne tekstilne industrije koja se naziva batik, a i centar je tradicionalne i moderne plesne umetnosti – to je ono što ću uvek pamtiti odatle. I to da je sadašnji predsednik Indonezije u trenutku mog dolaska bio gradonačelnik Soloa!
Sa kim si se družio i provodio slobodno vreme?
– Prve moje godine u Solou bilo je još nekoliko ljudi iz Srbije: Danijel Apro je čuvena novosadska novinarska faca i sada pisac koji je tamo došao godinu dana pre mene na studije javne administracije, Ivana, Dragana, Nemanja i Ognjen su mladi Beograđani koji su ili došli da uče ples, ili da uče male Indonežane engleski, ili samo da cunjaju ovim prelepim ostrvljem. Svakako mi je ta prva godina mnogo lakše prošla uz sve njih. Sledeće godine u početku sam bio usamljen, ali sam tada više upoznao Indonežane, i tada shvatio da tamo čovek nikada nije sam, pošto su oni jako društvena bića, jede se zajedno, ide se u bioskop, prate se kulturna dešavanja u grupi…
Šta ti je nedostajalo iz Novog Sada?
– Ja sam takođe “dođoš” u Novom Sadu, sa porodicom sam se doselio i završio gimnaziju ovde, ali mi se dopala mera ovog grada. Dovoljno je veliki da ima dešavanja, a opet dovoljno mali da se lako upoznaju ljudi, uživa se u većem miru i sređenosti. Nedostajala mi je najviše moja porodica i prijatelji. Imao sam sreću da su me mnogi prjatelji i obišli i na tome sam im veoma zahvalan. Pored toga, nedostajalo mi je pozorište, jer ta umetnost u ovom obliku u kome je mi znamo nije razvijena u Indoneziji. I klizanje, koje je jedna od mojih omiljenih zimskih aktivnosti.
Koliko često si dolazio u Novi Sad?
– Za tri godine koliko sam studirao u središnjoj Javi nisam ni jednom bio kod kuće. To je bio i najduži period odvajanja od uže porodice. Kada sam završio studije tri meseca sam bio u Srbiji, a zatim se sa na tri meseca opet vratio u Džakartu. Posle toga sam živeo na relaciji Venecija – Novi Sad.
Planiraš li da se vratiš u Srbiju?
– U Indoneziji sam završio studije kulture i od njih tamo, i u Veneciji, radio nešto lepo, konkretno, i da budem iskren jako dobro plaćeno. Ovde sam završio studije turizma. Verovao sam i negde i dalje verujem da i turizam i kultura mogu i treba da menjaju svet. U Srbiji turizam gotovo da i ne postoji van Beograda, a i za kulturu se može reći slično. Prednost i nedostatak života u Srbiji je da je kultura dosta jeftina. Ali je sve zatvoreno u magični krug siromaštva, korupcije, plemenske organizacije. Da li će nekad ova zemlja i ovaj grad biti malo otvoreniji, inovatvniji i kreativniji ne znam, a ono što znam jeste da ja ne mogu na to da čekam. Nadam se sada nekim doktorskim studijama i daljem usavršavanju negde ne tako daleko ovaj put.
Autor: Jelena Dopuđ
Foto: Privatna arhiva
