Iako većinu svog radnog vremena provodi obavljajući dužnosti Product Owner-a, Ana Marija Ćirić, kao jedan od osnivača IT firme “Danulabs”, našla se i u fotelji CEO-a gde je njena, kako kaže, “bossy” priroda došla do izražaja. Verujući da u ovoj industriji rodna i polna diskriminacija nemaju utemeljenje, smatra da je konstatacija sa kojom se često sreće – da ženama bolje idu “sporedne” grane IT-ja potpuno neopravdana i zabrinjavajuća, i ističe da ovo nije doba pojedinaca i čelnika, već doba timova.
Kako je došlo do toga da se sa svega dvadeset osam godina nađeš na poziciji direktora jedne IT firme? Kako je tekao tvoj profesionalni razvojni put?
– Ukratko – prethodni direktor odlučio je da se preseli u inostranstvo, pa sam ja bila najlogičnija opcija kao jedan od osnivača i neko ko je po prirodi ‘bossy’.
Koji su najveći izazovi sa kojima se u poslu srećeš, i da li si se zbog činjenice da si žena, i da si pritom mlada, našla u situaciji gde su se doveli u pitanje tvoja stručnost, kredibilitet, znanje ili autoritet?
– Iskreno, najveći izazov predstavljaju mi odnosi sa ljudima. Svako od nas ima svoje bubice, pa je izazov prevazići ih, ili ih usmeriti ka postizanju zajedničkog cilja. To što sam mlada igra značajnu ulogu, pošto neke stvari postaju jasnije sa životnim i radnim iskustvom, kojeg ja nemam baš mnogo. Srećom, volim izazove i brzo učim, pa mi nedostatak znanja i stručnosti na nekom polju samo služi kao inspiracija. Nisam primetila da iko dovodi moj kredibilitet i autoritet u pitanje na osnovu toga što sam žena. Naravno, verujem da bih se u životu mnogo manje raspravljala da sam muškarac visok dva metra, ali pošto to nije opcija, snalazim se sasvim dobro i ovako.
Kako izgleda jedan tvoj prosečan radni dan?
– Mnogo mejlova i sastanaka tokom standardnih radnih sati i rad na specifikaciji projekata kad svi odu kući ili u nasumičnim naletima koncentracije.
Šta misliš o organizacijama poput “Girls Who Code” koje nastoje da premoste rodni jaz u IT industriji?
– Mislim da ne premošćavaju, nego naglašavaju rodni jaz. Nemojte me pogrešno shvatiti, ja podržavam svako nastojanje ljudi da se organizuju i naprave nešto dobro, da pokrenu neke promene. No, ne mislim da je tu bitno da li su žene ili muškarci. U IT-ju nema šta da se razlikuje za muškarce i žene – svima su nam potrebni isti uslovi za rad. Nema ničega što muškarac može, a žena ne može (i obrnuto), a da je u vezi sa polom ili rodom. Polna diskriminacija koju sam srela u IT-ju je minimalna i taj blagi mačizam brzo se prevaziđe.
Koliko misliš da ekspanzija tehnologije i programiranja kao pojave utiče na kulturne i društvene promene, i da li si saglasna sa mišljenjem da čelnici IT firmi, poput tebe, definišu kulturu današnjice?
– Kao i svaka industrijska revolucija, ova ima ogroman uticaj na kulturne i društvene promene, o tome je izlišno pričati. A što se tiče uloge čelnika u definiciji kulture: mislim da ovo nije doba čelnika, već doba timova.
Koji su to najčešći stereotipi o ženama u ovom poslu?
– Više me brinu stereotipi o poslu. Često se srećem sa konstatacijom da ženama bolje idu sporedne grane IT-ja, kao što su dizajn, QA i menadžment. E ta reč ‘sporedne’ me brine. IT nije jednako programiranje. Kao što medicina nije jednako hirurgija.
Šta je najbolji deo tvog posla a šta najgori?
– Najbolji deo mog posla je to što svaki dan radim sa ljudima, a najgori to što svaki dan radim sa ljudima.
Koje sposobnosti i osobine očekuješ da vidiš kod ljudi koji konkurišu za posao u vašoj firmi?
– Pre nekog vremena jedan moj drug sa fakulteta rekao je da idealan zaposleni u jednoj novosadskoj IT firmi ‘treba da ima puls i važeći pasoš’. Smešno je, ali je strašno. Trenutno ima toliko posla da se ne može naći dovoljno ljudi da ga radi, pa je izbor prilično sužen. Ono što ja želim da vidim kod ljudi koji konkurišu za posao je želja da konstantno usavršavaju sebe i svoju okolinu i da u firmi ostave trag koji će se videti i ako je napuste. Pozitivan trag, naravno.
Šta smatraš svojim najvećim poslovnim uspehom?
– To što sam počela da gradim ovu firmu sa fantastičnim, dragim ljudima i što je i dalje gradimo, menjamo i oblikujemo u nešto bolje. Bilo je, usput, mnogo malih uspeha i neuspeha, ne znam šta bih izdvojila.
Kakvi su tvoji planovi za budućnost?
– Da guram sebe i firmu u tom pravcu, da se usavršavamo tako da u svakom momentu možemo da pogledamo šta smo radili pre godinu dana i da nas bude sramota koliko nismo imali pojma – pa dokle stignemo.
Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva
