Osetivši da je svakodnevica života u Srbiji ne čini dovoljno srećnom, spremna za neko novo poglavlje i avanturu punu promena i neizvesnosti, Sofija Hotomski, programer iz Novog Sada, svila je svoje malo gnezdo u Švajcarskoj i prigrlila sve mogućnosti koje joj je novi život u ovoj zemlji pružio. Godinu dana kasnije, nakon mnoštva teških i obeshrabrujućih trenutaka, uživa zajedno sa svojim suprugom u novim rutinama, planovima, poslu, prilici za usavršavanje, prirodi, i činjenici da joj je ova odluka omogućila da spozna sebe, svoje vrline i snagu, i neke nove poglede na život.
Životni put te je odveo u Švajcarsku. Kako je do toga došlo, i koji razlozi su presudili da odeš iz Srbije?
– Do toga je došlo manje više – slučajno. Kolega sa fakulteta, koji studira u Bernu, poslao mi je link i rekao: “Ovo će te možda zanimati”. U to vreme radila sam u firmi “Schneider Electric DMS NS”, imala sam pristojnu platu i nisam se mnogo žalila na životni standard, jer sam imala dovoljno. Smetalo mi je što sam osećala da ne napredujem, želela sam više da učim, ali od svakodnevnih obaveza nisam stizala da aktivno produbljujem znanje, nego sam samo odrađivala trenutne taskove i to me nije ispunjavalo. Situacija na poslu se mogla menjati, ali je i moj privatni život vapio za nekom promenom. Osećala sam da ću se pokajati ako ostanem u Srbiji i ne pokušam da živim u inostranstvu, jer mi se činilo da ljudi imaju više mogućnosti i zabave na nekom drugom mestu. U Srbiji nije vredelo što ja imam volje i novca da izlazim, idem na bazen, na klizanje, badminton i slično, kada moji prijatelji nisu bili u toj situaciji. Većina ih je takođe otišla iz zemlje. Onda pomisliš – jedino što me vezuje za Srbiju su ljudi, a ako njih nema, zašto ja da ostajem? Moja tadašnja emotivna situacija presudila je da odem. Pored toga, uslovi koje mi je fakultet ponudio bili su odlični. U Novom Sadu imam drugare koji su takođe programeri i upisali su doktorske studije na fakultetu, koje sami plaćaju oko 2000 evra, čini mi se, dok rade kao asistenti za možda 500. Da li tu ima neke logike? Ja ovde radim kao asistent, radim PhD, ne plaćam ništa, nego mene plaćaju. Tu ima malo više logike.
Čime se baviš, i da li Švajcarska pruža bolje uslove i prilike da se usavršavaš i ostvariš u svom poslu?
– Ja sam PhD student i asistent na Univerzitetu u Cirihu (UZH). Kao softverski inženjer sa tri godine radnog iskustva, imala sam pet puta manju platu nego ovde kao PhD student. Dakle, sa materijalne strane gledišta, uslovi su bolji. Život jeste skuplji, ali ne pet puta. Na poslu imam više vremena i prilike da učim, imam slobodu da sama organizujem vreme i zadatke koje treba da obavim, što je malo teže nego kada imaš šefa koji ti kaže šta je sledeće na redu, ali to je isto tako izazov i jedno novo iskustvo.
Koliko dugo si tamo i koliko te je ta životna avantura promenila?
– Ovde sam godinu dana. Promena je jedno 70%. Naučila sam da cenim mogućnosti koje postoje trenutno, da gledam malo i na to šta imam, a ne samo šta mi fali u životu. Usamljenost je nešto zbog čega sam mislila da odlazim iz Srbije, a onda sam došla ovde i shvatila šta znači ta reč. Imati mnoge, ali nemati baš nikog svog. Onda sam počela i na svoje da gledam drugačije. Snalaženje u novoj sredini, gde ne znaš ni ljude ni jezik, nije baš najlakša stvar, ali ako se čovek nikada ne makne iz svoje ‘komfort zone’, onda nikada ni ne poraste. Iskustvo je ono što nas čini većim i boljim ljudima.
Šta ti se najviše dopada u novoj sredini, i da li činjenica da si tamo počela svoj bračni život čini da sve bude za nijansu lepše i posebnije?
– Svaki početak je težak. Tek sada mogu da kažem da je krenuo taj lep i poseban život. Ono što je činjenica jeste to da mi je Sloba bio podrška u emotivnim i fizičkim krahovima. Bez njega bi ovih godinu dana bilo mnogo teže. Činjenica da smo na medeni mesec otišli osam meseci nakon venčanja, govori da je bio potreban period prilagođavanja i borbe dok se nismo opustili i snašli u novom svetu. A sada samo želim da zajedno uživamo u ovim opuštenijim danima. Planiramo putovanja, druženja, aktivnosti, i udvoje život je lepši. U novoj sredini mi se svakako dopada priroda – u Švajcarskoj smo. Oboje smo zaljubljenici u prirodu. I u samom Cirihu postoje delovi koji su pošumljeni, pa recimo da ima nekoliko “Fruških gora” nedaleko od našeg stana. Ostale prirodne lepote Švajcarske treba još više da istražimo. Sa druge strane, živimo u gradu, što je meni veoma važno jer volim urbanu sredinu i osećaj da živim negde gde se stalno nešto dešava. Moj prozor gleda na Hallenstadion, gde nastupaju velike zvezde poput Madone, koja je bila nedavno, “Florence and the Machine”, “The Prodigy”… To je kul osećaj, jer možda vidim Kid Flinta kroz prozor!
Kako je izgledao proces prilagođavanja novom životu i šta ti je najteže palo?
– Samoća i osećaj da nemam nikog svog koga znam odavno i mogu samo da pošaljem SMS koji glasi: “Ajmo na kafu”, bez dogovaranja nedeljama unapred. Sada imam toliko aktivnosti, da i sama moram da pravim kalendar, pa razumem više ljude ovde koji sve planiraju mesecima ranije. U Srbiji je jedina aktivnost postala to “ajmo na kafu”, jer kao što sam napomenula, ljudi nisu imali volje ili novca, ili ni jedno od ta dva, da rade bilo šta drugo. Ovde idem na časove nemačkog jezika, na ples, imam još dvoje gitarista početnika sa kojima se nalazim da vežbamo (ne mogu reći bend, bilo bi pretenciozno), idemo na koncerte, u prirodu i onda kada dogovaram druženja, zaista moram da vidim koji dan je slobodan. Tako ranije nisam živela i to mi je bilo glupo, ali eto i to je jedna promena. Zaista sada uživam u svim aktivnostima i popunjenom rasporedu. Pa sad, ako mora kalendar, mora.
Kako izgleda jedan tvoj radni dan i kako provodiš slobodno vreme?
– Jedan od razloga zašto toliko volim fakultet i moje novo radno mesto je što ne moram da ustajem rano i da trčim na sastanak sa mnoštvom ljudi, kako je izgledao skoro svaki početak radnog dana u Srbiji. Ja sam bila osoba koja je komunicirala sa klijentima, programerima, arhitektama, testerima… Večita žurba. Sada svako jutro ustanem oko devet, polako se spremim za posao, stignem na posao oko deset (srećom živim 5 minuta peške od fakulteta), i nemam softver koji kontroliše da li sam došla u deset ili deset i dva minuta. Onda ili imam časove sa studentima, ili pregledam zadatke, smišljam nove zadatke ili radim svoje istraživanje. Imam pristup naučnim radovima i često ostanem zapanjena nekim fantastičnim rešenjima za koje nikada u industriji nisam čula. Nekad ‘prokrestiniram’, jer nemam inspiraciju za moje istraživanje, ali i to je deo PhD-a. Uvek se nađe nešto da se pročita što ti da nove ideje i stvarno pokrene.
Koliko je tamošnji život drugačiji od onog koji mi poznajemo ovde?
– Dosta. Ali i to je stvar sopstvene organizacije, ciljeva, motivacije. Postoje stvari koje sami možemo da menjamo, bez obzira gde živimo. Objasnila sam čime se bavim ovde i kako mi izgleda poslovno i slobodno vreme. Jednostavno, manje – više je sve drugačije, ali mislim da bi isto tako moglo i u Srbiji, da ljudi imaju malo više volje. Kada sam drugarima rekla da hoću da krenem na hip-hop dance smejali su se i govorili mi da sam detinjasta i da je to za klince. Ovde sam krenula, i u grupi imam jednu nastavnicu koja radi u osnovnoj školi i ima oko 35 godina, i jednu ženu koja je DJ i ima 42. Ljudi su različiti, i imam osećaj da ovde imaju više duha i da nema onog komentara: “To je neprimereno za te godine.” Da li sam ja sa 28 zaista stara? Sinoć sam bila na koncertu benda “Boy”, to je novija grupa, sviraju recimo indie, pop, rock… I bilo je više sedih glava nego na mitingu za ili protiv vlasti u Srbiji (jer je to čini mi se mnogima jedina aktivnost). Dakle, ovde ljudi malo duže “žive”.
Koliko često te hvata nostalgija i kako se boriš sa njom?
– Nedostaju mi porodica i prijatelji. Međutim, ljudi često dolaze kod nas u goste i zaista uživam u tome, tako da retko imam baš te momente kada mi jako nedostaje Srbija. Ili sam zauzeta stvarima koje radim ovde, pa ni ne mislim, a kada krenem da mislim, onda se čujem sa prijateljima i porodicom i pričamo i o tome i o drugim stvarima, pa bude lakše.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada i koliko mu se često vraćaš?
– Nedostaje mi vožnja bajsom po keju i preko Mosta slobode do Kameničkog parka kada je sunčan dan. Ne vraćam se često, jer me te uspomene podsećaju na prošli život, a mislim da je čovek srećan samo ako živi u sadašnjosti, sa blagim osvrtom ka prošlosti i delimičnim pogledom ka budućnosti.
Da li se ispostavilo da je Švajcarska zemlja tvojih snova ili samo usputna stanica?
– Ne volim duboko da planiram budućnost. Život mi se nekoliko puta okrenuo naglavačke i naučila sam da je sve u životu moguće i da se ne može sve isplanirati. Zato, stvari treba probati, pa ako odgovara, biti u tome dok odgovara. Trenutno mi je ovde lepo, život se dešava, imam svoju svrhu i ne vidim se negde drugde. Ako za nekoliko godina to ne bude slučaj, opet ću menjati.
Kolike su šanse da se vratiš u Srbiju?
– Trenutno se ne bih vratila, kao što rekoh, jer ovde konačno imam život koji je ispunjen i razlog boravka. Obrazovanje i iskustvo stičem svakodnevno, pojavili su se i dobri ljudi, mogu starim prijateljima da ponudim neki drugačiji provod kada dođu da me posete, imam u planu da u narednim mesecima ja posećujem prijatelje i članove porodice koji su otišli iz Srbije, a u porodici trenutno nema vanrednih situacija koje bi me eventualno vratile. Međutim, svesna sam da se stvari menjaju i moguće je da ću jednog dana opet živeti u Srbiji. Ne shvatam to kao neki poraz ili lošu stvar. Sa ovim novim iskustvom i pogledom, mislim da bi moj život u Srbiji izgledao drugačije nego pre.
Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva
