Harizmatična autorka i voditeljka emisije “Dokument” na Televeziji Vojvodine Eržebet Pap Reljin novinarstvom se, kako kaže, “inficirala” slučajno, ali je za istrajnost u poslu i sada već dugu karijeru, pored mnogih velikih uzora, zaslužan prvi i najvažniji uzor, njen otac. Kroz autorsku emisiju trudi se da pokrene važna drštvena pitanja koja su u senci “gorućih” tema ili sve popularnijih trivijalnih televizijskih formata, a najteži deo je, kako kaže, naći pravog sagovornika. Početak njene novinarske priče usledio je kada je prošla audiciju za nova TV lica na Trećem kanalu tadašnje TV Novi Sad, a o novinarskoj profesiji u današnje vreme i teškoćama sa kojima se bore žene u novinarstvu govori za portal NsHronika.rs.
Kako i kada ste počeli da se bavite novinarstvom? Da li je televizija kao medij oduvek bila polje vašeg interesovanja ili ste, kako se neretko u novinarskoj profesiji dešava, igrom slučaja postali deo audio-vizualnog sveta?
– Novinarstvo nije bilo prvobitni plan. Završila sam dizajnersku školu pošto mi je fenomen mode uvek bio primamljiv. Moja interesovanja u to vreme bila su okrenuta ka istoriji umetnosti. Međutim, kasnih 80-tih i ranih 90-tih sve više počela je da me zanima celokupna situacija u zemlji. Po nagovoru sestre otišla sam na audiciju na danas, nažalost ukinutom trećem programu TV Novi Sad, i tako je “infekcija” televizijom počela. A za istrajnost u ovom poslu zaslužan je moj otac. Moj uzor. Sačuvao je poslednji struk kukureka sa Titelskog brega. Objasnio mi je da je ovaj posao, kao i život, nepredvidiv, pun izazova i da je najvažnija upornost. Često mi je citirao Hajdegera, koji kaže da ne pobeđuje dobro, nego težnja za dobrim, i Čarlsa Darvina da je život borba.
Poslednjih godina profesija novinara je, čini se, devalvirana više nego ikad, šta je, po Vašem mišljenju, uzrok tome?
– Novinarstvo je, možda i više nego neke druge profesije doživelo težak sunovrat poslednjih dvadeset godina. Biti novinar nekada je značilo pripadati intelektualnoj eliti, odnosno bile su pristojne plate i postojala je mogućnos da se menja svet. Danas je ono lako podložno pritiscima političke, estradne i ekonomske kvazi elite, i to je zanimanje koje je malo plaćeno a u pojedinim slučajevima uz to je i posao viskog rizika. Nažalost, nikada nije bilo lako biti novinar u Srbiji. A svakako neće biti lako ni dalje. Svako ko želi da radi svoj posao čestito rizikuje da bude neprilagođen.
Koliko je danas na snazi cenzura i autocenzura u Srbiji?
– Setila sam se da je svojevremeno na jednoj novosadskoj televiziji bio raspisan konkurs za novinarke, a jedan od uslova bio je da ima završen manekenski kurs. A i jedan novokomponovani pevač je spevao stihove: “Sad me ljubi jedna klinka, voditeljka TV Pinka”… Hoću da kažem da jedanko važan problem kao što su autocenzura i cenzura jeste i činjenica da je novinarstvo postalo tranzitna profesija, gde neretko opstaju polupismeni i nepismeni koji čak i naprave karijere. Negativna selekcija i potplaćenost osnovni su uzroci takvog stanja. Volela bih i da novinari, odnosno novinarski tekst ili reportaža stvarno mogu da uzdrmaju bilo koju vlast u ovoj državi, da novinari ne budu taoci u borbi političara i partija za komad vlasti. Ali da nije sve tako crno kao što izgleda, pokazuje i to što na brojnim pres konferencijama gde političari očekuju samo klimanje glavom i pitanja koja su poželjna i unapred odobrena, sve češće se uveravamo da je pravo, pa čak i neprijatno novinarsko pitanje rehabilitovano.
Vodite specifičan televizijski format, emisiju “Dokument” koja neretko pokreće i oživljava teme od velikog značaja, šta je ključ uspeha u održavanju gledanosti i uspeha vaše emisije?
– Emisija “Dokument” zasnovana je na kontrapunktu, te je, u skladu sa tim, njen osnovni cilj da se čuju različita mišljenja, čak i ona sa kojima možda nisam saglasna, ali ipak smatram da treba da budu predočena kako bi se ponudio koliko-toliko objektivniji stav gledaocima. Smatram, što je vidljivo u našoj privatnoj i našoj poslovnoj sferi, da mi imamo komunikacijski problem u Srbiji. Kada to kažem pre svega mislim da smo isključivi i da je upravo to naš najveći kočničar u napretku bilo koje vrste. Ta isključivost, zatvorenost za tuđe mišljenje, naš je najveći problem. Emisija se, kao što sam napomenula, zasniva na kontrapunktu – važno je da imam različite sagovornike. Ali, ostavljajući po strani čitavu priču o sagovornicima, ono što najviše volim na putu pripreme emisije jeste sama montaža, završni momenat kada mogu da vidim šta su zaista sagovornici rekli. Na snimanju često budem impresionirana različitim stvarima, ali kada dođem u montažu shvatim da to baš i nije tako. Tako, na primer, neko koga na samom snimanju nisam osetila kao izvrsnog sagovornika na kraju, u montaži, ume da bljesne. U pogledu izbora teme i izbora sagovornika, nemam prepreku. Nije mi se još dogodilo da mi je rečeno da određeni sagovornik ne dolazi u obzir iz određenih razloga. Takav ograničavajući faktor (za sada) ne postoji. Nadam se, da će to ubuduće tako i ostati.
Koji deo je u pripremi emisije “Dokument” najteži?
– Najteže je naći pravog sagovornika. Svakog od nas, koji se bavimo novinarskim poslom, pre ili kasnije, čeka porcija životnih jada u vidu odbijanja sagovornika. Život, srećom, ide dalje, pa tako ima i novih sagovornika. Moram priznati da mi je mnogo teže kada sagovornik pristane, pa zatim bude neprijatan i težak. Jednom prilikom mi se dogodilo da je jedna glumica prihvatila razgovor za emisiju, da bi potom na snimanju rekla da su joj pitanja glupa i da bi radije govorila o nekoj drugoj temi. U takvim situacijama rešenje je prekinuti snimanje. Fridrih Niče je mnogo pisao o pravom sagovorniku, ali to ne pomaže ako treba da provedem pola sata sa sagovornikom koji mi “nije legao”. Pola sata tada izgleda kao večnost. U međuvremenu, agoniju može da ublaži osmeh. Ukratko, treba razvijati sposobnost pregovaranja, pažljivog slušanja, ako situacija zahteva i malo humora. Ono što je svakako najvažnije treba poznavati materiju o kojoj se razgovara.
Kakav je, po Vašem mišljenju, status žene u novinarskoj profesiji danas?
– Moja koleginica Svetlana Đokić rekla je da mnogi u ovoj zemlji misle da je novinarka ona žena koja na ulici prodaje novine. Novinarke dele sudbinu svih žena u našem društvu. Ali, ipak, rekla bih i to da su hrabrije od muških kolega, jer ovo uopšte nije naivan posao.
Postoji li i u kojoj meri novinarska etika i kolegijalna solidarnost danas?
– A da li čitaoce i gledaoce brine manjak novinarske etičnosti? Novinarstvo je takođe ogledalo ovog društva. Divimo se lekarskoj solidarnosti, taksistima, muškoj solidarnosti… Kao pozitivan primer često se navodi slučaj dve drugarice, koleginice iz NIN-a, koje su jedna drugoj pomogle kada je doniranje bubrega u pitanju. Ipak, da ne idemo u toliko radikalne slučajeve. Smatram, dakle, da bi kolegijalnost i solidarnost trebalo da budu daleko izraženije u novinarskoj profesiji, pod uslovom da i ona ne podleže politizaciji.
Koje standarde je potrebno zadovoljiti kako bi se uspešno bavili televizijskim novinarstvom?
– Za početak najvažniji i, bojim se, i najteži korak je departizacija uredničkih mesta. I to se odnosi na sve elektronske i štampane medije. Time bi počela mukotrpna borba za izgubljenim dostojanstvom profesije. Što se tiče programskog sadržaja, e to je već lakši deo posla. Često se u tom smislu dešava otkrivanje tople vode, ali recept je veoma jednostavan: brz, nepristrasan informativni program. U tom smislu primetila sam da su se kod nas neke stvari žanrovski obrnule. U informativnom programu se forsiraju mladi koji još uvek nemaju sasvim izgrađen profesionalni ugled i stav, pa samim tim ne ulivaju gledaocu poverenje. Nisam isključiva i ne smatram da to treba da bude imperativ, ali i o tome treba promišljati. Volela bih zabavni program koji je očišćen od banalnosti i ispraznosti. Dokumentarni program koji bi trebalo da afirmiše pre svega mlade autore jer treba raskrstiti sa stavom koji je po mom mišljenju prevaziđen, da dokumentarni program treba da stvaraju samo stariji i iskusniji. Zahvaljujući kablovskoj televiziji i internetu u prilici smo da vidimo kako to rade televizije koje imaju odličan program, a tome bi trebalo težiti.
Ko su vaši novinarski uzori?
– Moj uzor je velika dama TV ekrana Helga Vlahović, koja je u mladosti radila ne samo zabavne emisije, nenadmašno je vodila konferanse, uvek je bila elegantna, šarmantna, dobro pripremljena, pametna i odmerena. U svojim zrelim godinama radila je emisiju o zdravstvu i prenos novogodišnjeg koncerta u Beču. Tako bih volela i moja karijera da teče. Dopada mi se i Ljiljana Smajlović načinom na koji uređuje “Politiku” iako je u našoj javnosti često napadana da zastupa samo jednu stranu, a zaboravlja se da objavljuje tekstove i Đorđa Vukadinovića, Dragoljuba Anđelkovića, Emira Kusturice, Boška Jakšića, Borisa Begovića, Gorana Markovića; dakle ljudi koji su ideološki veoma različitih gledišta i opredeljenja. Pamtim da je jednom prilikom u emisiji ‘Dokument’ rekla da se sve sme reći – ali da se ne sme uraditi, i da se treba boriti za dekriminalizaciju javne reči. Konačno i moj urednik, ali i nekoliko urednica TV Vojvodine poseduju odmerenost koja je u ovom poslu veoma važana, veoma su mi dragocena njihova mišljenja dok pripremam emisiju – treba učiti i od drugih – jer niko nije najpametniji na svetu.
Smatrate li da televizija kao medij ima svoj vek trajanja, s obzirom na munjevito razvijenje tehnoloških dostignuća u oblasti komunikacije?
– Kao što ni klasičnu, štampanu knjigu nije potisnuo Kindl, isto tako nisu nestali ni radio ni televizija zbog interneta. Poslužiću se metaforom da je internet duboko i široko more, pa svako može da “ulovi” razne sadržaje. Dodala bih da je važniji sadržaj nego forma, a mogu to da objasnim primerima: Radio B92 je ugašen i preimenovan u Plej radio koji je isti kao i većina radio stanica, ‘vrti’ se ista komercijalna muzika, iste reklame, bez ikakvog identiteta. Jedini radio programi koji imaju identitet i nisu podlegli masovnom (ne)ukusu su kritički nastrojeni Radio Beograd i Radio Novi Sad. Tako se i Televizija Vojvodine odupire masovnoj produkciji besmislenih rijalitija i beskonačnih, jeftinih serija.
Trudite se da kroz emisiju čiji ste autor i voditelj, ponudite publici kvalitetniji i ozbiljniji sadržaj, šta je potrebno da bi se na globalnom nivou uključujući sve vrste medija podigao kvalitet sadržaja?
– Znam da će to delovati naivno, ali sigurna sam da je rešenje veoma jednostavno: potrebno je pre svega da volite to što radite jer to nije posao od devet do pet, više znanja, ideja, hrabrosti, manje trčanja za senzacijama.
Šta je po Vašem mišljenju neprihvatljivo u novinarstvu?
– Odgovor na ovo pitanje neće biti drastično nov. Mislim da je tabloidi(oti)zacija, pored hiperprodukcije, velika pošast. Naročito mi smeta kada se novinari dohvate jedne teme i onda svi o tome nekoliko dana neprekidno pišu. Pod tabloidizacijom podrazumevam i nemaštovitost – ako jedna televizija uradi jednu temu, onda se i sve ostale, kao domino kocke, bave njom da bi je, kada je najzad potroše, potpuno zaboravili. Takav je, recimo, bio sada već uveliko zaboravljen slučaj sa temom ebole. Nekoliko dana se samo o tome pisalo, da li smo spremni za nju ili ne, da bi na kraju shvatili da ništa suštinski nismo saznali, šta se to uopšte dešava ili ne dešava… Sa druge strane, pamtim ubistvo Tijane Jurić koje je u određenim momentima bilo ispod svakog dostojanstva. Pojedini detalji, pojedina novinarska pitanja zaista nije trebalo da izađu u javnost. Potpuno mi je neshvatljivo da su neke od kolega ucenjivale porodicu, a bilo je i toga. Isto tako, svi znaju ko je Stanija, Mimi Oro, a da li neko zna, bez guglanja, ko je osvojio Nobelovu nagradu za književnost 2015. godine ili, još teže, Nobelovu nagradu za fiziku 2015. godine. Svi znamo ko su političari, ali malo znamo o našim piscima. Da li je to vreme krivo ili se radi o pitanju ko je stariji: kokoška ili jaje, odnosno, da li su krivi mediji ili gledaoci? Mislim da koliko su potrebni prosvećeni mediji, toliko je nužan i prosvećen gledalac, slušalac i čitalac.
Koja je cena uspešne žene u novinarskoj profesiji danas?
– Novinarstvo jeste u velikoj meri izazovno i zahtevno, a novinarke u svom poslu suočavaju se i sa problemima o kojima kolege novinari i ne sanjaju. Dakle, osim što treba da obavljaju svoj posao u “muškom svetu”, žene i svakodnevno vode mnoge borbe. Važno je napomenuti da se suočavaju, i to ne samo u novinarskoj profesiji, sa predrasudama da su ‘lake’, glupe, da gaze preko leševa, da su proračunate i da jedino uspevaju preko kreveta, koristeći svoj izgled jer nemaju drugih znanja i veština. Pre tridesetak godina i više, u novinarstvu su suvereno vladali muškarci, a ženama su bile ostavljene teme iz oblasti kulture, mode, kuvanja ili vaspitanja. Ipak, jedno je sigurno, žene su u svim oblastima, pa i u novinarstvu, napravile snažan prodor unoseći nova viđenja, ali ostaje pitanje da li su vrednovane na pravi način? Da li je izlišno govoriti i o svojevrsnoj erotizaciji, pa i ejdžizmu, pogotovu TV novinarki? Naše novinarke su veoma ambiciozne u obavljanju posla, ali su daleko manje ambiciozne od muških kolega kada govorimo o tome koliko ih je na visoko rangiranim pozicijama glavnog i odgovornog urednika, odnosno urednice. Naše novinarstvo je izuzetno politizovano, ali i pored svih teškoća, srećom, novinarke sve manje ćute na svojim radnim mestima.
Autor: Mirjana Batić
Foto: Privatna arhiva
