Predsednica Asocijacije molekularne gastronomije Srbije, Marijana Pedović, uspešnu karijeru u kulinarstvu, posle mnogo usavršavanja i rada, nastavila je na Novom Zelandu. Boravak na drugom kontinentu doneo joj je brojna lepa iskustva, ali i mogućnost da sebi ispuni davno zarctane želje.
Šta je bio tvoj motiv za odlazak iz Novog Sada?
– Motiv je bila moja želja za usavršavanjem, tj. za sticanjem iskustva u drugačijoj radnoj atmosferi od naše. Nerazumevanje okoline za vizionarske ideje pomoglo mi je da donesem odluku da odem tako daleko, i da pronađem lični mir.
Gde trenutno živiš, čime se baviš i šta ti se najviše dopada u novom gradu?
– Živim i radim na Novom Zelandu, tačnije na 45 minuta vožnje od Oklanda, u jednom malom mestu Matakana. Radim kao zamenik šefa kuhinje u restoranu – jednoj divnoj vinariji, koji se zove “Ascension Wine Estate”. Tu se često organizuju venčanja, jer je objekat izgrađen u romantičnom, toskanskom stilu, a pored je i vinograd. Vlasnik i većina zaposlenih su iz Srbije, pa imam utisak kao da sam kod kuće.
Da li si stekla nove prijatelje u inostranstvu, s kim se družiš i kako provodiš vreme?
– Imala sam sreću da ovde pronađem prijateljicu, ali i svoju “drugu polovinu”, tako da sam ispunjena i srećna, što se retko može reći za naše ljude koji su sami u svetu. Iskreni prijatelji i partneri ne nalaze se tako često. Pošto se u ugostiteljstvu mnogo radi, slobodno vreme koristim za odlaske po drugim restoranima i uživam da neko drugi kuva za mene. Skoro smo obišle sve bolje restorane u Oklandu i okolini, a to nije mali broj. Priroda je ovde divna i drugačija, i gde god da odete, naići ćete na plažu. Noćni život rezervisan je samo za Okland, pa nam je najveći provod odlazak u lokalni bioskop. Ko voli surfovanje i ronjenje, Matakana je pravo mesto. U to sam se sama uverila roneći, ali i plivajući uz delfine posle skakanja iz aviona. Time sam sebi za rođendan ispunila veliki san.
Da li postoje razlike u mentalitetu kada pričamo o Srbiji i mestu u kojem trenutno boraviš?
– Razlike u mentalitetu su ogromne. Ovde skoro svi svuda hodaju bosi, ne obraćaju mnogo pažnju kako su obučeni, bezbrižan su i opušten narod. Najveća briga im je da li će pobediti Australiju u ragbiju, i nisu generacijski zatrovani mržnjom. Najveći šok za mene bio je kada sam overavala fotokopiju dokumenta i tom prilikom saznala da su ovde sve usluge tog tipa besplatne.
Možeš li da izdvojiš neku anegdotu sa putovanja?
– Naravno, kako to već biva, naučili smo Novozelanđane srpske reči, tako da je postalo normalno da se pozdravljamo na srpskom, ili da oni upotrebljavaju i ne tako lepe reči. Slavili smo srpsku Novu godinu sa 250 Srba i doneli deo Srbije na Novi Zeland.
Za kada je planiran tvoj povratak u Novi Sad, šta ti najviše nedostaje iz Srpske Atine?
– Vraćam se u julu na radni odmor. Pored opuštanja, radiću na jednom važnom projektu za srpsku gastronomiju. Nedostaju mi ćevapi, merak, kafana i pozorište. Da sedim na klupi u Zmaj Jovinoj i posmatram ljude, da se cenjkam na Najlonu i da kupim Politikin zabavnik.
Autor: Maja Guzijan
Foto: Privatna arhiva
